Običaj je da prilikom venčanja žena preuzme muževljevo prezime, ali to nije uvek slučaj. Nekad će, iz ovih ili onih razloga, žena zadržati sopstveno prezime, i to bi trebalo poštovati – između ostalog, i time što će pošta poslata njoj biti poslata na pravo ime.
Razlozi zbog kojih se žena odluči da zadrži prezime su različiti. Nekada je to praktičan postupak, ako je žena u profesionalnom životu poznata pod određenim imenom (tu kao mogućnost postoji i da žena i zadrži svoje prezime i preuzme muževljevo, ali se nekima dvostruko prezime čini predugačkim i nepraktičnim). Nekada je to više emotivan postupak, naglašavanje nezavisnosti i samostalnosti. A može da bude i nešto treće, četvrto, peto… Šta god da je u pitanju, ženino je pravo da zadrži devojačko prezime, i to treba poštovati.
Jedan od načina da se poštovanje pokaže jeste i da se ono što se šalje toj ženi šalje na njeno ime i prezime. Pa zar to nije uvek slučaj? Nije, onda kada se nešto pošalje gospodinu i gospođi (ubaciti prezime po izboru). Tačno je da je ona sada u braku, ali muževljevo prezime nije i njeno, i na to bi trebalo obratiti pažnju kada se piše kome pismo ili pošiljka idu.
Da ne bude zabune, to što će nešto biti adresirano na gospodina i gospođu te-i-te ne mora da bude znak nepoštovanja, vrlo lako može da se radi o najobičnijem previdu. Ipak, ako je žena već želela da zadrži svoje prezime, najverovatnije joj neće prijati da se njena želja i njen postupak na taj način ignorišu, pa makar to bilo i nehotice.
Naravno, napraviti ovakvu grešku nije nikakav zločin. Greške se dešavaju svima, a ovakva greška ne prouzrokuje ništa gore od neprijatnog osećaja. Samo bi, pristojnosti radi, trebalo obratiti pažnju i na ovakve sitnice – takav mali znak poštovanja nečijeg izbora može prilično da prija.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Način da žena saopšti muškarcu da ga ne poštuje u dovoljnoj meri, a to se onda pravda „vrednostima“ – nezavisnost i samostalnost. Muškarci koji su malo više žene nego što bi to trebalo, i to neki pozdravljaju, a mnogi osuđuju; i žene koje su malo više muškarci nego što bi smelo, ali to se danas isključivo ohrabruje rečima „jaka žena“.
Mislim da to neće izaći na patrijarhat, već u sunovrat.
Zahvaljujući nenormalnoj bezobzirnosti i nepoštovanju devojčica, devojaka, žena, potreba za zadržavanjem očevog prezimena mi je potpuno jasna. Još se nije dogodilo da organizovana grupa žena otima maloletnu decu po svetu, bavi se trgovinom dečaka, reketira, diluje drogu ili slično, što ne znači da su žene neorganizovane po svojoj prirodi.
Pravo na ime je jedno od osnovnih ljudskih prava i to treba poštovati bez obzira na lični stav. Ja baš nemam sreću da se moj izbor poštuje u muževljevoj porodici, što me je prilično razočaralo. Srećom, moj muž me sasvim razume i podržava.
Od težnje za ravnopravnošću polova sigurno se krećemo ka matrijarhatu u svim sferama društva.