Kada čitate intervjue s našim poznatim ličnostima, nije retkost da pročitate i nešto kao: „Ja sam svojoj ćerki najbolja drugarica“, kao što nije retko ni da u društvu čujete neku ženu koja daje istu takvu izjavu. U poslednje vreme, to čak kao da postaje popularno – biti najbolja drugarica sopstvenoj ćerki. Međutim, koliko je to dobro, kako po majku tako i po ćerku?
Odgovor je: baš i nije. Takva situacija može da prija majci, jer se oseća kao moderna žena, oseća se kao da je i dalje u toku, u dodiru s novim generacijama. Mada joj takva situacija prija, ona nije zaista dobra za nju, jer gubi dodir sa sopstvenim prijateljicama – a zbog razlike u godinama ona ne može zaista biti pripadnik mlađe generacije, niti će je vršnjakinje njene ćerke ikada zaista smatrati drugaricom. Mogu je smatrati super osobom, zabavnom osobom, ali ne i zaista drugaricom.
Po ćerku su posledice još i lošije. Majka i ćerka, opet zbog razlike u godinama, ne mogu istinski biti najbolje prijateljice – majka ima više iskustva i uvek će biti dominantna u tom odnosu. Zbog te dominacije ćerka neće uspeti da razvije samostalnost, savršeno je moguće da neće uspeti da razvije ni prava prijateljstva sa svojim vršnjakinjama, svaka odluka u vezi s dečkom biće sagledana kroz prizmu majke… Ispašće da majka vodi ćerkin život umesto nje, da je majka dobila iluziju druge mladosti, po cenu toga da ćerki bude uskraćeno vođenje sopstvenog života. Separacija od roditelja neophodna je za razvoj ličnosti – u suprotnom do razvoja nikad neće doći.
Da ne bude zabune: naravno da ćerka treba da može da razgovara s majkom i da joj poveri svoje probleme. Naravno da majka nekad treba da bude ćerki rame za plakanje i oslonac. Ipak, neke tajne najslađe se dele s vršnjacima, a ne s roditeljima – i to svom detetu nipošto ne treba uskratiti.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.