Puno je priče o štetnom uticaju televizije na decu, i sasvim je sigurno da ne treba pustiti televizor da vam vaspitava dete. S druge strane, postoje priče i o specijalnim emsijama za decu (koje mogu da se nabave i na kasetama ili DVD-ovima) koje su pravljene tako da povećavaju inteligenciju vašeg mališana, i nije uvek lako snaći se u često oprečnim informacijama.
Ono što neke studije pokazuju jeste to da, do druge godine života, televizija teško da će nečemu naučiti vaše dete; recimo, pokazalo se da deca mlađa od 22 meseca nisu u stanju da nauče nove reči samo posmatrajući televizijski program. Sad, ako vas zatrpaju reklamama, kao što se u nekim zemljama dešava, o tome koliko su te-i-te kasete korisne za inteligenciju vašeg potomstva, može se desiti da se uplašite da će bez njih vaši mališani zaostajati u razvoju u odnosu na svoje vršnjake. Međutim, razloga za takav strah nema, ne ako se vi aktivno bavite svojim detetom: maloj deci su neophodni roditelji da bi im na neki način povezali ono što vide na malom ekranu sa stvarnim životom, inače im to budu samo šareni prizori bez konkretnog značenja.
Jedno drugo istraživanje je isprepadalo roditelje, jer je po njemu ispalo da mala deca koja puno gledaju televiziju imaju siromašniji rečnik od svojih vršnjaka koji više vremena provode uz roditelje, a manje uz televiziju. Međutim, nije sigurno da je glavni „krivac“ za to televizija, jer prilikom tog istraživanja nije uzet u obzir rečnik kojim raspolažu roditelji. Ako je roditelj ograničenog rečnika, i njegovo malo dete će biti takvo, bez obzira na to koliko gleda televiziju, jer deca ipak najviše uče od roditelja.
Dobro je biti svestan zbog čega deci puštate kasetu ili disk. To što će neka emisija ili crtić okupirati pažnju deteta dovoljno dugo da se na miru istuširate ili samo predahnete može uveliko da vam olakša život, i neće štetiti vašem mališanu, samo ne treba lagati sebe da to radite za detetovo dobro – to je nešto što ipak više činite za sebe.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Moj mali Jovan je na devetodnevnom raspustu. Provodi se tako-tako, snalazimo se za drugare. Meni je palo na pamet da idem kod frizera. Na moje pitanje da ide sa mnom i da bude strpljiv on je odgovorio: „A što ti mene ne zaključaš i odeš sama tamo, a meni ostaviš brojeve telefona da ne budem sam“. I, naravno TV i kompjuter. Zovem ga poslije pola sata, sve je u redu, svi ga zovu – baka, deka, tata, mama. Tati je rekao da „uživa u životu“ – sve češća frazica iz omiljenog crtaća „Spužvić Bob“. Ponovio je i na njemačkom, kako već ide. Nažalost, ja sam školski njemački zaboravila, samo mu ponekad nešto pročitam, sa nerazumijevanjem, a on si prevede, razumije. Inače, vratila sam se poslije tri sata i nije bilo nikakvih problema, sem što me je jednom zvao Joca da provjeri koliko još sati ostajem tamo i složio se da kupim slatkiše zato što je bio dobar i prvi put sam u kući.