Mnogo je žena koje se u malo kasnijem životnom dobu nađu pred velikim problemom, zvanim „šta ću ja sada sa sobom?“. Ovaj problem, ako se ne reši, može dovesti do bezvoljnosti, čak i depresije – ali ga, srećom, uopšte nije nemoguće rešiti.
Dobar deo ženinog života kao da protrči pored nje, ili bar to tako izgleda onda kada je taj deo prošao. Na poslu se radi, pa se trči kući, brine se o domu i porodici, uvek ima nešto da se obavi… Nekim ženama ovakav život pada teže, nekim lakše, ali besposlena svakako nije nijedna, naprotiv, dan joj je ispunjen obavezama. I žena se nekako organizuje, zna se kad se šta radi da bi moglo koliko-toliko da se postigne. A onda… Onda dođe penzija, kao i odrastanje dece. Deca napuste roditeljski dom, nema više ni posla na koji bi se išlo, nekad je u međuvremenu došlo i do razvoda ili smrti bračnog partnera i žena se, maltene preko noći, nađe u praznom domu i s velikim viškom slobodnog vremena. Dok je bila pretrpana obavezama, želela je da ima više vremena samo za sebe. Sad kad to vreme ima, mnogo koja dama jednostavno ne zna na šta bi ga utrošila. Nekada je želela više da čita, da ide na koncerte, u pozorište, u bioskop… Međutim, dok tako usamljena razmišlja šta bi mogla da radi, otkriva da to što ju je nekada interesovalo više nije dovoljno da joj zaokupi misli ili je čak više ne zanima uopšte. Otkriva da sad kad ima slobodnog vremena koliko god bi mogla da poželi, nema praktično ničeg što bi želela da radi.
Na sve to dolazi i slabljenje tela zbog godina, pa više ni po kući, za koju je uvek volela da bude blistavo čista, nema snage da radi toliko. A shvata i da zaista nije obavezno da baš sve blista kao u apoteci, da majica koju će nositi ispod ne mora obavezno da se opegla, da ni čaršavi ne moraju nužno da se peglaju; ukratko, da zapravo nije obavezno da se kuća „licka“ svaki čas. Sa svoje strane, to donese još slobodnog vremena – ali šta s tim vremenom? I šta s rastućom bezvoljnošću?
Neke žene se s ovim snađu bez većih problema. Ako imaju unučiće, eto čime će se baviti – taman da rasterete svoju decu, koja tako naporno rade. Neke žene nađu nešto što mogu honorarno da rade i tako dobiju koji dinar ili čak, poučene iskustvom koje su tokom godina sakupile, započnu i neki samostalan posao (naravno, usput uče i ono dodatno što im je potrebno da bi taj posao s vremenom krenuo). A šta one ostale da rade? O tome čitajte sutra.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Tekst je odličan, a što je najbolnije, i istinit, jer ko nije došao do pedesetih,a doći će, ne moze da ga shvati i oseti u potpunosti. Žalosno ali istinito, što znači između redova: vodi računa o sebi, ceni sebe i bavi se sobom i nađi vremena za sebe, jer niko to neće uraditi umesto tebe. Godine prolaze i treba ih iskoristiti na najbolji mogući način, a deca i porodica će uvek biti tu, samo retko kada ženi zatreba, jer mama i žena je je tu kada im zatreba, a vrlo retko je obrnuto. Ne treba dozvoliti da stojimo ispod strehe i ne osetimo kišu. Ponekad treba i pokisnuti.