Često se kaže da sreća dolazi iznutra, i da treba ceniti ono što imate, da je to bolje nego žaliti što nešto nemate. Nije loše ako već svoje mališane možete da naučite tome, jer će tako biti srećniji u životu, više će uživati i više se radovati.
Da ne bude zabune, ne kažemo da treba "vegetirati" i zadovoljiti se bilo čime. Ali, svi smo mi skloni da mnogo više pažnje obratimo na ono što je loše i na ono što nemamo nego na ono što je dobro (to je u redu, zašto bi se posebno obraćala pažnja na to) i na ono što imamo ("To već imam, da ja smislim neki način da dobijem još i ovo, i ovo, i ovo…"). Ta sklonost nam može pomoći u mnogo čemu, u sticanju novog, u primećivanju i rešavanju problema, ali dobro je povremeno se podsetiti i onog lepog što već postoji u našem životu.
Setite se: šta vas je sve obradovalo danas? Šta ste lepo videli? Šta ste lepo uradili? Ne mora da bude ništa krupno, život se ionako uglavnom sastoji od sitnica koje nam iz ovog ili onog razloga znače. Videli ste neko slatko mače, konačno ste završili s nekim dosadnim poslom, kroasan je jutros bio posebno dobar, dete vam se nasmešilo… Nije loša ideja da pokušate da se setite što više lepog što veze nema s materijalnim, može i ponešto materijalno, ali ono što se ne plaća novcem niti se ikakvim novcem može kupiti je bolje.
Što se vaših mališana tiče, takvo prisećanje na lepo u toku dana im možete, recimo, uvesti kao ritual pred spavanje. Okupi se cela porodica i svako izređa šta je sve bilo lepo tog dana. Igranje s prijateljima, nešto lepo s mamom, tatom, decom, bratom, sestrom, neki uspeh u školi, lep prizor negde, trenutak kada se neko nasmejao… Sve su to lepe stvari koje već imate u svom životu. Takva podsećanja su lep način da se članovi porodice zbliže, da se svi podsete da život nije samo muka već da se svakog dana desi i puno lepog, kao i da se deca "pošalju" u slatke snove. Što se s tim ranije počne i što se redovnije sprovodi, veća je verovatnoća da će mališani, i kada porastu, zadržati naviku da ne propuste da primete lepo čak i u nekim neprijatnim situacijama, da će umeti da iz okolnosti izvuku najbolje, i da će, ukupno uzev, biti znatno srećniji od onih koji to ne umeju. Ta sposobnost je jedan od najlepših poklona koje možete dati deci – i ne košta ništa, niti se novcem može kupiti.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
I ništa ne može doći na tvoje mjesto niti te zamijeniti u svim tvojim životnim funkcijama ili onome čemu strijemiš kao dostojan čovjek. Ništa ne može doći umjesto tebe, niti te nadomjestiti u mojim tihim nadama, a znam, ni u tvojim, u odnosu na nas. Samo naš dvojac, a i to privremeno i pomalo otkačeno.A jde da sasvim ne ubijemo pojam „nedostižne sreće“.
Zaista dobar tekst! Ne sjećam se da li sam ovako nešto već pročitala, mislim da nisam. Jednostavan i fin način za zbližavanje porodice i učenje prihvatanja i nematerijalnih vrijednosti.
Članak „Naučiti mališane da cene ono što imaju“ jeste lepa osnova u pokušaju da nam se svima ukaže na osnovne vrednosti našeg života od kojih se treba poći. Nažalost, u sveopštoj trci za zaradom većina nema toliko ni vremena, a u poslednje vreme ni živaca, za čak i približno tako kvalitetan odnos u porodici. Mnogi imaju bogatstvo, ali ono često nije merilo kvalitetnog života, ukoliko sama osoba nije sve ostale vrednosti podredila samo tom jednom cilju, a to su gomile para. U sveopštoj gužvi naročito deca su podložna uticajima sa strane van porodice. Poseban i sve agresivniji je uticaj medija putem raznoraznih nasilnih reklama, nagradnih kvizova u kojima većina takmičara ulaže pare zarad bogaćenja vlasnika agencija, zatim lakih latinoameričkih i španskih serija, a na kraju serija i filmova punih nasilja, vulgarnosti, horor scena itd, a sve u cilju tobože oslobađanja duha. Mislim da ovakav rad medija u ljudima proizvodi i oslobađa mnogo više negativnih nego pozitivnih osobina, što nas vodi u totalni haos. Plašim se da nas je dvadesetogodišnji loš period odvojio od rođaka, prijatelja, komšija. To odvajanje oseća se u većini porodica, hteli mi to da priznamo ili ne. Kako ne bismo kao društvo nestali, čime bi se izgubio svaki smisao našeg trenutnog postojanja, potrebno je više ovakvih članaka da nas podseti na te male vrednosti koje mogu da nam oplemene život i podsete na vremena kada trka za zaradom nije odnosila ovolike žrtve. Kako većina ljudi nema dovoljno vremena da osmisli svoje ponašanje i delovanje u porodici i društvu, dobrodošli su ovakvi i slični tekstovi. Ovi tekstovi nas vraćaju u realnost trenutnog života i daju nam uputstva za izgradnju normalnih odnosa, kako u samoj porodici, tako i u čitavom ljudskom rodu. Što više ljudi odluči da se prilagodi ovakvim vrednostima, to će svima život biti mirniji i kvalitetniji. U suprotnom kao što sam ranije napomenuo svima, apsolutno svima, čak i trenutnim superbogatašima, trenutno postojanje, od danas do sutra, totalno gubi smisao. Zbog ovoga mi ovaj i slični tekstovi liče na tračak svetlosti u spuštajućoj tami. O ovome neka posebno porazmisle trkači za parama preko tuđih života.