Ima ljudi koji su skloni tome da vam pruže mnogo toga, i materijalnog i nematerijanog, što vi zapravo uopšte ne želite, a onda vam zauzvrat traže da vi njima pružite nešto što ne želite da date, i nazivaju vas sebičnim ako to ne učinite. Posebno je nezgodno ako vam je takva osoba po nekom osnovu bliska – ne želite da je povredite, ali ne želite ni da se vi mrcvarite.
Šta učiniti? Nije lako, ali vašeg zdravlja radi, za početak se potrudite da ne primite ono što ne želite da primite. Objasnite im zbog čega ne želite to što bi oni hteli da vam daju. U početku ne ide lako, ali ako ostanete uporni, vremenom shvate da to što su za vas nabavili, a sami ne koriste mogu samo da bace ili daju nekom drugom, jer vi to nećete pa nećete uzeti – i onda vremenom prestaju da vam daju te stvari. Ako se o nematerijalnom radi, recimo, raspituju se o detaljima vašeg života i nude vam nezatražene savete (koje ste već hiljadu puta čuli i stvarno vam se ne slušaju opet), maksimalno skratite razgovor i odgovarajte najkraće moguće.
A kad nešto traže od vas (što je, u suštini, bio cilj njihovog davanja – oni vama daju to i to, a onda vi njima date ono što traže od vas)? Time što ste ih sprečili da vam daju, izbili ste im iz ruke argument da su vam to pružili, pa pomaže što ne mogu da se pozovu na to, i onda je lakše odbiti ih ako se radi o nečemu za šta stvarno nemate vremena ni energije da im pružite (najčešće se radi o stvarima koje bi mogli i sami da obave, nego ih mrzi, plus žele da vi pokažete pažnju i brigu prema njima, želeli vi da tu pažnju pružite u toj meri ili ne). Biće tu komentara tipa: "Ih, kakva si", "Ne smem ništa ni da ti tražim…" i sličnih s njihove strane, ali će se vremenom njihovi zahtevi smanjiti, onom brzinom kojom uviđaju da ne mogu od vas da iznude ono što žele.
Da ne bude zabune: ne kažemo da treba biti samoživ i sebičan, samo na sebe misliti, i "otkačiti" svakog kome je nešto potrebno od vas. Ali, postoje ljudi koji, ma koliko im vi pružili, uvek hoće još, ništa im nije dovoljno, i ne prezaju ni od emotivnih ucena kako bi to dobili. Jeste da oni to rade jer imaju nekih svojih problema, u nečemu su u životu ostali nezadovoljeni, ali to ne znači da ste vi dužni da se zbog toga svaki put nakon susreta s njima osećate i fizički i emotivno iscrpljeno, gore nego da vas je neko prebio. Treba pomagati ljudima, ali ne u toj meri da upropastite sebe. Tako nešto zaista nikome ne dugujete.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Teško je jako, kad nekog naviknete ceo svoj život da vi sve možete: da je vama sve lako, da ste prosto tu da biste izlazili u susret okolini, kada svu svoju energiju i zdravlje istrošite na sve, onda se pitaju šta sada to izvodite, kako niste u stanju „to i to“, folirate se, niste prijatelj, okrenu vam leđa ili naprosto kažu kako su oni ceo život navikli da vi sve to tako sa lakoćom radite, a oni su uvek imali neke druge i veće probleme, a vi niste jer ste uvek bili nasmejani i pozitivni. Kako sada imate pravo da, bože, zatražite i vi pažnju i da vama neko drugi izlazi u susret ili vam posveti vreme za razgovor, za druženje, i, ne daj bože, da oni vama učine nešto. E, onda lepo kažete, „zbogom“. Neka se oni javljaju prvi, neka oni vas posećuju i rade sve ono što prijatelji treba da čine. Tad su veoma iznenađeni vašim promenjenim stavom i vašom upornošću da stvari postavite na svoje mesto. I onda lepo posle izvesnog vremena shvatite, a bolje ikad nego nikad, ko je pravi prijtelj i ko vam je stvarno blizak i odan.