Veliki broj nas ima običaj da se pravda za nešto što učini ili ne učini, za to kako se oseća, za neke svoje misli (poneko se pravda za to što se uopšte usuđuje da o nečemu ima mišljenje)… A većina pravdanja je potpuno nepotrebna, i njime samo štetite sebi.
Za žene je naročito često da su odgajene tako da smatraju da treba da udovolje svima, i onda se osećaju krivim ako to ne učine – ako, za razliku, urade nešto čime će udovoljiti sebi. Tako će se mnoge žene pravdati što žive ovako, a ne onako; što su "samo mame i domaćice", a završile su neke škole; što su se trenutno posvetile poslu i još uvek ne planiraju porodicu; što se još nisu udale; što su se udale za ovog, a ne za onog; što se bave ovim, a ne onim poslom; što su se ofarbale ovako, a ne onako… Ukratko, što su uradile onako kako su one želele, a ne onako kako neko drugi misli da treba. A uvek će se naći neko ko misli da je trebalo drugačije, nekada će to biti vama bliska osoba, a nekada neko koga tek površno znate, ili čak i potpuni neznanac, osobe za koje vam, ako razmislite o tome, nije jasno zašto se uopšte petljaju u vaš život – samo što budete u trenutku zatečene i automatski počnete da objašnjavate. Da se pravdate.
Da ne bude zabune, normalno je da osobi koja vam je zaista bliska i uz dužno poštovanje i obazrivost vam postavi lično pitanje odgovorite. Niste uvek obavezni da to učinite, ali možete ako želite, za takve osobe je normalno da će vas pitati o nekim stvarima (svakako će vas pitati ako se izbor koji ste načinile tiče i njih). Ali, poznanici i neznanci koji zapitkuju? Traže objašnjenje? To je već nevaspitano. A sigurno niste dužne da im se pravdate.
Kada se pravdate, pokazujete da zapravo ni same niste sigurne u ispravnost svoje odluke. I da ste otvorene za diskusiju kad se o tome radi. To može da bude u redu ponekad, ako je osoba s kojom razgovarate neko ko vam je blizak, ako ste zaista nesigurni i treba vam savet nekoga kome verujete. Ipak, mnogo je češća situacija da se nekome s kime ćaskate – a koga i ne znate dobro – praktično pravdate zbog toga što, recimo, živite s voljenom osobom, a još se niste venčali i (kako li se samo usuđujete, kakav ste vi to monstrum?) ne planirate decu. Tako vas totalni neznanci navedu da se osećate krivim zbog nečega što se njih u suštini uopšte ne tiče, i što je na vama da odlučite. Vaš život, vaša stvar, niste dužne da se ma kome pravdate za to. Ne živite svoj život zato da biste udovoljile nečijim očekivanjima, ispunili tuđe neispunjene snove, a svakako ne zato da biste ispunile očekivanja nekoga s kime ćaskate da biste prekratile vreme dok stojite u redu, da biste se ukopile u sliku te osobe o tome kako žena treba da se ponaša.
Bez pravdanja. Vaš život je vaš, uživajte u njemu koliko god možete, dajte sve od sebe da ne ugrozite tuđu slobodu da živi sopstveni život kako želi – i živite onako kako vi smatrate da treba. Bez objašnjavanja, i bez pravdanja.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Apsolutno tačno. Bez pravdanja i bez objašnjenja. Bilo kome i za bilo šta.
Dobar odgovor na nečije zabadanje nosa u vaše stvari je: „A zašto te to interesuje?“ Tako zbunjujete „protivnika“. Ili se možete jednostavno praviti da niste čule pitanje, to uvek pali, samo pređete na drugu temu ili kažete bilo šta što nema veze s pitanjem. Ponekad će drska osoba ponoviti pitanje, ali kad ponovo ne odgovorite, osećaće se kao budala. Većina ljudi se oseća kao budala već posle prvog postavljanja pitanja na koje nisu dobili odgovor. I shvatiće, naravno, da ste namerno prećutali jer su previše radoznali! Probajte, garant pali, jer i ćutanje je odgovor. Nemušt ali vešt.
Tačno. Čim se pravdaš, to radiš da sebi objasniš, da sebe ubijediš, a za druge je to samo slika koju voliš da ljudi imaju o tebi. Teže je podnijeti to unutrašnje osjećanje nekog nereda, pa zato sva ta priča, a samo smo ponekad lijene.
I mene nervira kada mi koleginice postavljaju pitanja tipa zašto se još ne udajem kad imam lijepu i stabilnu vezu, te zašto još nemam djece kad, pobogu, imam 26 godina. Još ja kao budala objašnjavala.
Neodoljivo ste me podsjetili na onu staru priču „Svijetu je nemoguće udovoljiti“. A kad smo već kod neodoljivosti i objašnjavanja sebe i svojih postupaka, pođimo i dalje i preko te zacrtane mjere opravdavanja, maltene izvinjenja za nešto što se “ nikog ne tiče“, preskočimo crtu ograničenja dokle se smije ići i uradimo po tuđoj pameti, npr. iz osjećaja grizodušja u suprotnom, lake nevjerice da možda ipak nismo u pravu ako se oglušimo o savjet ili ukazivanje na propust, čak „zlonamjernu“ diskusiju koja se otvorila oko „našeg“ slučaja. Dakle, bolje i razjašnjenje, objašnjenje i opravdanje, nego totalna ignoracija, nezainteresovanost i odsustvo svakog dodira odnosno tuđeg upliva u „sporni“ predmet. „Za dobrim konjem se prašina diže“, ali čak i drugačiji odskačete od okoline koja bi „za glavu da vas skrati jer štrči“ – to ne. Svakako primjećeni, morate da dokažete nedokazivo, a kome smeta diskusija, ako ima efekta.