Skoro da i nema majke koja ne bi želela da bude najbolja mama na svetu, mada će retko koja žena glasno izgovoriti da joj je to želja. S druge strane, veliki je broj majki koje osećaju da strahovito greše, i jako prebacuju sebi zbog svih ne-baš-savršeno obavljenih stvari koje se tiču njihove dece.
Kada rodi dete, žena obično želi da mu bude dobra majka. Ali, jaoj, koliko posla oko dece ima! Lepo je zamisliti da vam je dete uvek čisto, uredno i mirišljavo, kao da ste ga tek okupali, da redovno jede zdrave, hranljive obroke koje ste mu s ljubavlju pripremili, da mu posvećujete mnogo pažnje svakog dana, stalno ga učite nečemu novom, redovno se i igrate s njim, satima i satima… Naravno, u moru svakodnevnih obaveza za sve to jednostavno nema vremena; treba i otići na posao, i srediti kuću, i… Bavićete se detetom, nećete ga samo ostaviti da sedi u ćošku, ali je mnogo toga od prvobitnih snova što se ne postigne.
Pa, to je normalno, i šta s tim? Tu nastane nov problem, a to je što mama, ma koliko vredna bila i trudila se oko svog deteta, uvek može nešto da prebaci sebi. Smestila je dete pred televizor i dala mu slatkiše da bi mogla na miru da opegla veš. Tri dana zaredom je kao večeru dala detetu "suvu hranu", da ne bi morala da mu nešto sprema. Kad je dete krenulo da vrišti u prodavnici da mu kupi slatkiš u lepom pakovanju, učinila je to samo da bi nekako utišala mališana, iako zna da on zapravo ne voli taj slatkiš (ima nekoliko nepojedenih kod kuće) nego mu je pakovanje lepo i šareno, i iako zna da ne bi smela da mu popušta kad vrišti jer ga tako nikada neće naučiti disciplini. Ili… Mnogo je primera kada mame "zabušavaju" u nečemu što je povezano s decom. I osećaju se užasno krivim zbog toga, maltene ni sebi ne smeju da priznaju da su to učinile, i osećaju se kao da samo one tako postupaju, sve ostale mame nekim čudom sve postižu.
Najveći problem u celoj stvari nisu te sitnije i krupnije nesavršenosti u brizi o deci; niko nema baš savršene roditelje koji uvek i u svemu postupe ispravno, pa opet većina odraste tako da zna neke osnovne stvari. Problem je taj osećaj krivice. Ako nije savršena ćerka, ili nije savršena domaćica, ili nije savršena na poslu, sve to još i nekako, ali prema čedu svom da ne bude savršena? Postoji li neki gori zločin od toga?
A razloga za toliki osećaj krivice nema. Niste savršeni kao majka, pa šta? Ma koliko bilo teško poverovati u to, niste jedini. Šta god da "ofrlje uradite" u vezi sa svojim detetom, niste jedine koje su tako postupile, veliki je broj majki koje čine to isto (i koje veruju da niko na svetu sem njih ne čini nešto toliko ružno kao što je davanje "suve hrane" detetu umesto da mu skuva nešto). Dan ipak ima samo 24 sata, vi snage imate toliko koliko imate, ne može se ama baš sve postići.
Nije ni neophodno sve postići, ne u smislu da budete kao mama s reklame, vesela i sa savršenom šminkom i garderobom i dok riba podove, i dok beba "bljucka" po njoj, i dok dete vrišteći zahteva igračku za koju nemate novca. Ako volite svoje dete i trudite se oko njega koliko možete (uz povremeno "zabušavanje", pa šta?), ako je ono srećno i zdravo i veselo (ukupno uzev, ne u svakoj sekundi), ako raste u porodici punoj ljubavi, sve je u redu – i vi jeste najbolja mama na svetu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Hvala na ovom tekstu, sve ja to znam, ali mi je lakše kad mi to neko još kaže. Imam dva dječaka, 6 mjeseci i 2 godine, i zabušavam ponekad i grizem se zbog toga. Zato još jednom – hvala.
Suva hrana, prokaženi slatkiši i televizija i nisu neki grijeh savršene mame prema svome porodu, ali često, gotovo svaki čas zapostavljeno i prebacivano iz ruke u ruku kao ničija odgovornost, onda neka krupna tajna koja visi nad glavicom kao kakav mač i čini ga „drugačijim“ od slike u koju se trenutno ili zauvijek nečijom rukom uklapa da mu bude vječiti smjer pa dok traje – traje, a kad pukne istina bude ko grom baš kad ne treba, a onda i sitne greške u koracima i propusti u porodici kao cijelom živom organizmu koji se i bez naraslih u krupnice stalno mijenja pa mu se valja prilagođavati i prilagođavati, čak i to malo derište koje bi u čovjeka, i hoće, ali jednog dana, i najednom predstavljaju priličan teret za vas kao roditelja i samo dijete koje se prilagođavanju novim momentima u toku tek uči prilagođavati i podnositi kao životne igrice, zadatke i uloge koje je neophodno stručno i nesebično prema sebi i drugima odigrati. Onda mama shvati da je beskompromisna podrška sitnom čeljadetu neophodna u svakom momentu, sve dok se jednog dana ne izmakne po samoj prirodi stvari i ustupi mjesto punoj zrelosti i sposobnosti suočavanja i sa ne tako lijepim stvarima kao što je njegova mama bila sve vrijeme, ali samostalnost je tu, kao i „bijeg“ iz toplog porodičnog naručja ili gnijezda, kako god, ali u novu stalnost odraslog, pa dokle traje i s ko zna kakvim felerima i melemima na duši. Onako, samo da se na vrijeme zapitamo „gdje to griješimo i kuda moramo“.