Sukobi su poznati svima, između ostalog, sukobi s ukućanima. Imali smo ih kao deca, pa kao tinejdžeri, pa kada smo odrasli i ponovo počeli da živimo s nekim… Uvek će postojati nešto, makar neka sitnica, oko koje se ne slažemo s partnerom ili sa svojom decom. U takvim situacijama žena se može opredeliti da „ne pravi frku“, ako se radi o nekoj sitnici, ali ima i kada je neophodno da se izbori za nešto. Nije uvek dovoljno razgovarati s partnerom ili detetom; nije uvek dovoljno ni da se oni slože s vama. Kako sad to, upitaće se neko – nije dovoljno ni da se slože s vama? Šta je još potrebno?
Potrebno je i da se drže dogovora. Čak i kad se na rečima slože s vama, ili makar prihvate da će da urade onako kako vi kažete, ne ispadne uvek tako. Recimo, imate dogovor s partnerom da on u povratku s posla svrati do supermarketa po namirnice (na primer, on se vraća kolima, a vi autobusom, pa je lakše njemu da donese kolima nego vama da teglite). Partner ne postupi tako, uprkos dogovoru – kaže, nije stigao. Smatrate da je verovatnije da je zaboravio, ali nema to veze – ima veze šta učinite u takvoj situaciji.
Ono što će većina žena učiniti biće da se presvuku i same odu do prodavnice, makar po one namirnice koje su neophodne za večeru (ako već i ne dotegle sve što je njihov partner trebalo da donese). Kakvu poruku time šalju partneru? Da uopšte nije dužan da poštuje taj dogovor; da im zapravo nije ni bilo bitno da on donese namirnice. Još jedna varijanta je posvađati se s partnerom – ali nije baš najproduktivnija, jer će se on automatski braniti i ubuduće će možda poštovati dogovor, a možda i neće.
U ovakvoj situaciji najefikasnije je bez ikakve buke pokazati da ste zaista mislile ono što ste tražile. Kako to učiniti? Na primer, tako što ćete se presvući – i otići nekud na večeru (s decom, ako ih imate i ako su i ona čekala na namirnice koje je vaš partner trebalo da donese). Tada će on dobiti poruku – nema namirnica koje je trebalo on da donese, nema ni domaće večere za njega.
Ovo je još više slučaj s decom, jer je za decu potpuno prirodan postupak da istražuju dokle mogu da idu. Svakako da i s decom treba razgovarati i da im treba objasniti razlog iza svake zabrane i svakog zahteva, ali ne treba dopustiti beskrajne debate. Ako je, recimo, pravilo da nema igranja na kompjuteru dok se ne urade domaći zadaci, onda to pravilo treba i sprovesti, ma koliko se dete bunilo da želi „samo malo da se poigra“.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.