Zvocanje: niko ne voli da mu zvocaju, niko zaista ne uživa u tome što zvoca, a opet, može da bude jako teško prestati s tim. Osoba koja zvoca ima neku potrebu koja je tera da to čini, i deluje joj kao da bi zvocanjem mogla da reši neki problem.
Veliki problem sa zvocanjem je to što, u suštini, ništa ne rešava. Možda možete zvocanjem da ubedite dete da konačno sedne i počne da radi domaći zadatak, ali da zvocanje rešava problem dečjeg razvlačenja, bilo bi potrebno primeniti ga jednom, eventualno dvaput-triput, i dete bi počelo i bez toga da radi domaće, zar ne? A nije tako; zvocanje svaki put morate da ponovite. Zvocanjem nije moguće nikoga ubediti u ispravnost zahtevanog; prihvatiće, možda, da to uradi, da bi zvocanje prestalo, "da bude mira u kući", zato što je dete koje još uvek zavisi od vas pa mora da vas posluša, ali od osobe koja konstantno zvoca i pridikuje obično na kraju svi odu. A kad odu, rade ono što hoće, onako kako hoće – nekada i steknu odbojnost prema načinu koji su koristili dok im se zvocalo samo zato što im se zvocalo zbog toga. A nekada i, često nesvesno, zbog previše zvocanja steknu utisak da ništa ne umeju da urade kako treba i postanu krajnje nesigurni, što bi duže vreme moglo jako da im smeta u životu.
Sad, kako prestati sa zvocanjem? Zahtev da prestanete s zvocanjem može da deluje kao zahtev da prestane da vas bude briga, neka ih, neka rade šta hoće, neka se upropaste, a to ne možete kad se radi o nekome do koga vam je stalo. Prestati sa zvocanjem se za mnoge pokazalo kao veoma težak problem, i neko garantovano rešenje ne postoji.
Može da pomogne ako razmislite zašto zapravo zvocate – možda se radi o vašem iracionalnom strahu (vaše dete je pojelo porodično pakovanje čipsa, a vi ste pročitali gomilu članaka o riziku kome su gojazna deca izložena da u pubertetu dobiju dijabetes, pa od jednog porodičnog pakovanja čipsa odmah vidite svoje dete kao pregojeno i dijabetično)? Ili se, možda, radi o tome da želite da i vaše dete nauči da svira klavir, onako kako ste i vi naučili, ili da istraje u nečemu u čemu vi niste, a dete se jednostavno ne zanima za sviranje klavira, neke druge stvari ga zanimaju mnogo više? Ako ste svesni (ne kažemo da je to sigurno slučaj, samo da nije nemoguće) da nešto zapravo ne činite za nečije dobro, kao što govorite sebi, već zato što svoje strahove, želje i slično projektujete na druge, to bi mogao da bude dobar motiv da prestanete s tim.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Naprosto je čudno kako ljudi ne vole da im se ukaže na nešto, skrene pažnja na mogući propust, opomene na neku neprihvatljivost ili konstantno nečinjenje, odnosno zaboravnost. Naprosto, to se uzima kao pridičenje, suvišno zabadanje nosa, čak dosađivanje i prigovaranje, nešto negativno i opterećujuće što bi trebalo samo propustiti kroz uši, zaboraviti i ne prihvatiti kao dobronamjernu opomenu. Čak i djeca, začepe uši i na vaš zahtjev, iz bilo kojih razloga, možda samo zato što bi trebalo tako, ili je ponašanje već usvojeno kao i vaša govorancija koju takvom doživljavaju, i sami zahtijevaju da „prestanete s tim“ i „nemoj mi više o tome“, a šta se dalje dešava, pitanje je poslušnosti, povjerenja u vas i ono što kažete, ipak, ili samo griže savjesti ako „zaborave“ i nastave po svom ili starom.