Previše defanzivne osobe, bilo da su vam prijatelji ili na neki drugi način bliske, bilo da su vam na neki način nadređene, mogu vas dovesti u veoma nezgodan položaj, i navesti vas da se i sami ponašate poput njih. Srećom, postoji način da sebe u tome sprečite, a postoji i način da ih malo smirite.
Potrebno je da sprečite sebe da emocijama reagujete na napade previše defanzivnih osoba. Napade ne možete sprečiti, ali svoju reakciju možete promeniti. Kako? Nađite nešto u svom životu što kod vas ne budi nikakvu emotivnu reakciju. Recimo, razmišljanje kako bi ta-i-ta boja izgledala na zidovima vašeg stana. Ili, pokušajte da u mislima odredite da li je 2309 prost broj (deljiv samo s jedinicom i samim sobom). Nešto apstraktno. "Istrenirajte" sebe da, kad vas previše defanzivna osoba napadne, bar nakratko skrenete svoje misli na nešto od pomenutog, na nešto apstraktno, i vrlo brzo trebalo bi da osetite da vas taj napad na emotivnom nivou ne pogađa, već da samo racionalno razmišljate kako da ga okončate. A i za to postoji način.
Taj način, kao što smo već rekli, nisu racionalni argumenti kojima biste pobili tvrdnju previše defanzivne osobe, jer ni njena tvrdnja, u suštini, uopšte nije racionalna. Ono što je potrebno jeste da umirite taj njen "reptilski deo" koji na vas sikće i napada vas. Za to su dobre iskrene pohvale (nađite nešto na toj osobi što je vredno divljenja – kod svakog postoji bar nešto takvo, i pohvalite to), delovaće umirujuće. Recimo, možete toj osobi reći da joj je kostim savršen. U nedostatku ideja šta se može pohvaliti, odlično funkcioniše i jednostavna umirujuća rečenica: "Sve je u redu". Pazite samo da je ne izreknete snishodljivo, već blagim, umirujućim tonom (vežbajte kad ste sami ako je potrebno). Nema nikakve veze ako to što izgovarate baš i nije povezano s razgovorom koji ste vodili, ni sam razgovor nije bio baziran na racionalnom i logičnom. Ako to izvedete na pravi način, videćete kako se ta osoba bar malo smiruje, osetićete i kako se vaš sopstveni unutrašnji "reptil" smiruje, pomalo nalik na guštera koji se izležava na suncu, i postaće moguće da se nastavi razgovor o tekućim problemima koje treba rešavati.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ne mogu da vjerujem da ono što čujem, u „napad je najbolja odbrana“ i „velika riba jede malu“ u cilju opstanka, nije usmjerena suviše lično i s namjerom prikrivanja slabosti, zamagljivanja stvarnih problema sopstvenom impulsivnošću u nezgodnom trenutku i neracionalnog djelovanja na prvu loptu. Sad mogu da dođem do daha, smireno nastavimo gdje smo stali i rješavamo polako ono što je na dnevnom redu, na tapetu i po protokolu, a to nismo svakako mi – neobeštećeni za sve naše minimalne poraze u mimici i retorici uzajamnih neslaganja i tekućih problema. Puni sebe kao uzaludne hrane, u rezervi, za nezaštićene živce. Zaista, u čemu se mi ispoljavamo i, najzad, čemu nam služi primjer onih koji su „bolji od nas“ nego u nagomilavanju kupljenih a neiskorišćenih resursa i eto sad na izdisaju jer su ih drugi neprimjerenom, neopravdanom i ničim izazvanom silom, pretekli. Djelujte kako znate i umijete, a stišajte malo taj radio i ostale marifetluke u obliku nedefinisanih medija, u sebi i svojom glavom ja bih ipak istupila naprijed, na mrežu, pa makar me za nju i skratili, ali neću da budem previše de(o)fanzivna. Iz straha od poraza su velike oči i tamo gdje ih u stvari nema.