Skoro svako poznaje nekog takvog ili više takvih osoba: sete vas se samo kad im je nešto potrebno od vas. Zbog onoga što vas povezuje s tom osobom, osećate izvesnu obavezu da joj učinite to što traži, a opet, s obzirom na to koliko vas se često ta osoba seti, budete i povređeni.
Nekada se radi o rodbini. Recimo, rođaka iz drugog grada, "sto godina" se niste čule, uopšte joj ne padne na pamet da vas pozove ni pita kako ste, a onda vas odjednom zove i sva je fina prema vama, i vi indirektno shvatite da njen sin polazi na studije pa bi mu bilo zgodno da živi kod vas, da ne bi negde plaćao sobu ili stan (tog sina ste možda videle kad je bio beba, možda ni tad, nemate pojma kakav je kao osoba, i ne želite nekog ko vam je u suštini nepoznat da primite na stan). Ili, nekadašnja školska drugarica, s kojom se odavno niste čule, zove vas i pita možete li da pomognete njenoj ćerki da se zaposli u vašoj firmi (do tog poziva niste znale ni da se ta drugarica udala ni da ima ćerku, nije vas zvala na venčanje niti vam bilo šta javila).
Ne mora da bude u pitanju osoba koju dvadesetak godina niste ni čule ni videle. Može da bude i neko s kime se povremeno čujete – zapravo, razmišljate o tome da, čim vam se ta osoba javi, odmah pitate šta joj treba, jer samo tada zove. U svakom slučaju, cela stvar vas nervira i povređuje. Ne biste zamerile bliskoj prijateljici, majci, sestri da vas, čim vas pozovu, zamole za uslugu – s njima ste bliske, zovu vas i inače, i normalno vam je da tu nije neophodan nikakav uvod kad im je potrebna pomoć, kao što ni one takav uvod ne očekuju od vas, i uvek vam rado pomognu. Ali, šta s ovima drugima? Na neki način jeste povezani s njima, bilo srodstvom, bilo zajedničkim delom prošlosti, ali, u suštini, te osobe vam ne znače mnogo, inače biste se i vi potrudile da održavate redovan kontakt s njima.
Šta u takvim situacijama? Ne nervirajte se. Pokušajte da se ne unesete emotivno u celu stvar; nije vredno toga. Ako je ono što vam traže nešto što vam ne predstavlja problem i raspoloženi ste da to učinite, učinite im to. Ukoliko nije, odbijte uz učtivo izvinjenje – nije neophodno da bilo šta objašnjavate, samo ljubazno odbijte i poželite im uspeh. Izuzetak su, naravno, situacije kada je nekome život ugrožen, a vi na neki način možete da pomognete (recimo, zdravstveni ste radnik, znate ljude, znate "prečice"), tada se stvarno svako od nas seti i onih s kojima se godinama nije čuo ni družio, bilo koga ko bi mogao da pomogne, naročito ako se ne radi o sopstvenom zdravstvenom problemu nego, recimo, o bolesnom detetu. Međutim, ako se ne radi ni o čemu toliko krupnom, bez griže savesti možete da odbijete one kojima vi zapravo niste bitni, samo bi da vas upotrebe za nešto.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Moja mama ima običaj da kaže: jadna je kuća u koju niko ne zalazi. Nešto slično se „dešava“ i sa čovjekom koga se ama baš niko ne prisjeti u odsudnom trenutku.