Mnogima se desilo: neko im traži savet i pomoć, oni se „polome“ da nađu sve potrebne informacije kako bi pružili što je moguće bolji savet, a onda ta osoba savet ne prihvati. Premda to može da nervira, treba se setiti da to što neko traži vaš savet ne znači da je dužan i da ga primeni.
Posebno ume da nervira ukoliko se neko redovno tako ponaša. Malo-malo pa vas pita za savet i mišljenje, vi neretko morate da se raspitate unaokolo kako biste pružili što bolji odgovor – a želite da pomognete, nije da ne želite – i ta osoba redovno ne postupi po vašoj preporuci. Sasluša vas, zahvali vam se, a onda uradi nešto drugo. Često ono što je mislila da uradi još i pre nego što vam je izložila svoj problem. I vi se onda pitate čemu vaš trud kad će ta osoba ionako da postupi onako kako ona hoće.
Naravno da će da postupi onako kako ona hoće, i to ne mora da se poklopi s onim što vi smatrate za najbolje rešenje. Njen život je u pitanju, i ima pravo da sa sopstvenim životom radi ono što hoće, slagali se vi s tim ili ne. A što se tiče toga da je vaš trud bio uzaludan, nije.
Kako nije? Ako je ta osoba postupila onako kako je planirala pre nego što vam se obratila za pomoć, kakvu je razliku napravilo to što ste se vi „polomili“ oko nalaženja potrebnih podataka ili šta ste već uradili kako biste pružili što bolji savet? Napravilo je razliku, i to bitnu. Kao jedno, toj osobi je svakako značilo to što ste se potrudili oko nje. A kao drugo, uz vašu pomoć ona je donela informisanu odluku, nije postupala naslepo. Pružili ste joj podatke koji su joj bili potrebni kako bi se opredelila – a to što se nije opredelila onako kako biste vi učinili njena je stvar.
Bez ljutnje, i bez osećanja da je vaš napor bio uzaludan. Pomogli ste, pružili ste najbolji savet koji ste umeli – a šta će ta osoba da uradi s vašim savetom je ipak na njoj da odluči.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Rekao mi je, ne pitajte kako, da ja svaki svoj uspjeh i postignuće „odrobijam“, kaže da se kajem za ono prvo što sam učinila kad činim nešto drugo, možda suprotno od toga. Kažem mu da se osjećam „kao na krstu“… pa, svako nosi svoj krst. Kao ne dopuštam da se i nekom drugom sviđa sa mnom (?!) Ah, da… sviđa mi se što se nekom dopada tako kad je sa mnom, a ionako ne poštujem nekakve zabrane, na riječima ili na djelu svejedno, što ne znači da neću nešto prihvatiti, ili odbiti, kad-tad zavisno od iskustva, obostranog.
Znači, treba razlikovati informaciju od savjeta koji slijedi i koji je u suštini i sam subjektivno mišljenje, koji ne mora da se kosi sa pravilima postupanja, ali i obično vuče da se ne posluša.
Osoba koja traži savet se verovatno oseća inferiorno u odnosu na savetodavca, te bi prihvatanje saveta značilo da priznaje da je druga osoba „pametnija“ jer njoj nisu potrebni saveti, ona zna kako bi to rešila. Prva osoba se onda brže-bolje trgne i „uradi po svome“, tek da dokaže da nije baš toliko „tupava“, a moguće je da pri tom i pogreši. Možda je dobro reći da ste se raspitivali kod drugih šta bi bilo najbolje, ne postavljate se u ulogu sveznalice, i vama je dakle bila potrebna pomoć: to vas dovodi u ravnopravniji položaj. Ne zaboravite da razgovarate sa odraslom osobom, ne sa detetom koje treba vaspitavati. Nekada rečenica: Uradi kako misliš da je najbolje, ja verujem u tebe (bez dodatka: ali meni se to ne svidja!), može da učini čuda, da poveća samopouzdanje dotične osobe i vremenom je nauči (pa i učeći na sopstvenim greškama) kako da samostalno donosi dobre odluke. A to bi trebalo da bude cilj, zar ne?!