Uglavnom su nas sve učili da treba da pomažemo drugima, da se trudimo oko svih, da budemo nesebični. Grdili su nas na prve znake sebičluka, govorili nam da ono što imamo treba da podelimo sa bratom, sestrom, drugaricom, da ne čekamo da nas zamole za pomoć, već da sami pritrčimo kad vidimo da nekom nešto treba… S druge strane, ima slučajeva kada se „polomimo“ da pomognemo, a ljudi ne umeju ni „hvala“ da kažu, o nekom pomaganju nama da i ne govorimo. Premda smo makar negde načuli da bi trebalo pomagati zato što to želimo, a ne zato što očekujemo nagradu, ipak se glupo osećamo ako se onaj kome smo pomogli ne potrudi čak ni da pokaže da mu je ta pomoć nešto značila. Upitamo se: čemu sve to?
Možda je bolje po onom starom: u se i u svoje kljuse; možda bi trebalo da brinemo o sebi (na kraju krajeva, imamo mi i svoje potrebe), a ne o drugima. Lepo se kaže: ko nije za sebe, nije ni za druge. Ako smo nezadovoljni sobom i svojim životom, da li smo stvarno u stanju da pomognemo nekom drugom? Da li to uopšte želimo? Danas se stalno priča o samostalnosti, nezavisnosti – ako smo u stanju da se brinemo o sebi, zašto to ne bi bili i drugi? Na kraju krajeva, šta se nas tiču tuđi problemi?
To je dilema koju svi mi bar ponekad imamo. Po običaju, verovatno je najbolja neka zlatna sredina: pobrinuti se za svoje potrebe, ali pomagati i drugima, jer svima nam je pomoć ponekad potrebna – a kad smo već krenuli sa narodnim mudrostima, postoji i ona: kako seješ, tako žanješ. Za one kojima je pomalo (ili malo više) dojadilo da se brinu o tuđim potrebama, evo interesantnog podatka.
Rađeno je ispitivanje u kome su učestvovali, s jedne strane, ljudi koji se brinu o životinjama i borci za životnu sredinu, a sa druge strane, egoisti koji brinu samo za sebe. Ispitivanje je donelo zanimljiv rezultat: egoisti, u proseku, žive pet godina kraće od onih koji se brinu za druge.
Ako mislite da ne vredi misliti na druge, razmislite ponovo…
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.