Sigurno se svako od nas makar jednom našao u situaciji da sluša svoje poznanike dok, govoreći o osobi sa kojom su u vezi, partneru pripisuju i one osobine koje zapravo ne poseduje. Uz to, sa čuđenjem posmatramo osobu za koju znamo pouzdano da je objektivna i da odlično rasuđuje, i pitamo se: zašto idealizuje nekog ko nije ni približno idealan?
Psihologija je dala odgovor na to pitanje – tako je lakše!
Ljudi koji idealizuju svoje partnere su srećniji, čak i kada se pokaže da nisu bili u pravu. Rezultati ove studije objavljene u jednom naučnom časopisu su iznenađujući, jer su dosadašnja istraživanja ukazivala na to da se stvaranjem realne slike posle izvesnog vremena razočaramo u partnera.
Vođa studije, Sandra Marej, tvrdi da ljudi koji imaju idealističku sliku svog partnera mogu da budu i do tri godine duže srećniji u vezi nakon što otkriju da nemaju idealnog partnera, od onih koji uopšte ne idealizuju.
– Ljudi su vrlo dobri u menjanju definicija o onome šta žele da vide u sebi i šta žele da vide u drugima. Neko može da misli da je dobar vozač, iako ima nekoliko kazni za parkiranje, ali nikada nije imao saobraćajnu nesreću.
Na isti način ljudi mogu da smatraju svoje partnere idealnima, čak iako to nije istina. Tako neki svoje partnere vide kao pametne, zgodne i kreativne, a ponekad im nešto od toga nedostaje. Ipak, dve osobine su dovoljne da zadrže idealnu sliku o partneru.
Idealizacije u proceni drugih osoba obično pravimo usled viška emocionalnog na uštrb racionalnog rasuđivanja.
Skloni smo da se neke mane iako ih identifikujemo, umanjimo, ,,gurnemo pod tepih”, da se ne bi kvario sveopšti osećaj zadovoljstva.
Ukoliko negativnih karakteristika ima previše, tokom veze se one lagano otkrivaju i slika postaje sve jasnija tek kasnije. Nije isključeno, međutim, da idealizacija potraje i duže i da se nešto što nam ne odgovara kod partnera potpuno potisnemo kao da ne postoji.
To se obično dešava ako kod partnera postoji niz pozitivnih karakteristika koje nam odgovaraju, kao i ako postoji strah da se ostane sam ili strah da se bude povređen. Na primer, ako ženska osoba zna da joj partner obezbeđuje sigurnost i zaštitu sa jedne strane iako istovremeno otkriva znake neverstva kod njega ona će ih ignorisati jer prosto se to ne uklapa u idealnu sliku njega, ili u idealnu sliku veze koja postoji kao imperativ u njenoj glavi.
Nusprodukt idealizacije u ovakvom slučaju mogu biti psihosomatski simptomi koji su rezultat potisnutih emocija ili pomeranje nezadovoljstva na druge osobe koje nemaju nikakve veze sa datom situacijom.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nije isključeno, u cijeloj toj navodnoj zavrzlami zvanoj „idealizovanje voljenih“, da ta nama draga osoba igra neku vijekovnu igricu laganja, obmanjivanja i skrivanja svog pravog lica, glumatajući nešto zbog svoje lične nesigurnosti ili pak zbog neadekvatnog odnosa u kojem se našla, sve doživljavajući suprotnu osobu kao svoje ogledalo, u kojem bi da se odrazi kao i u običnom, u čudnom odrazu u kojem se , ponekad i ne sasvim svojom voljom, zatekla, a dopalo joj se, mada je u početku bila samo zaintrigirana… šta bi sve u tom odrazu sebe pod tuđim okom- ogledalom moglo da se nađe. Zablude koji drugi gaje o nama, nedovoljno nas poznavajući ili iz čistog „vica“ gledajući u nama (s)ličnosti koje se (ne) podudaraju, su ponekad nezamjenjive u stvarnom životu zvanom uzajamno prikrivanje i odašiljanje lažnih signala; sve u cilju razonode, dok nas iz nekog svog prikrajka posmatraju kako se koprcamo u sopstvenom „sosu“ i želje da vidimo šta bi iz neobavezujuće situacije moglo da se izliježe. Najčešće krivo ogledalo.
Psihologija na ovo pitanje nema ispravan odgovor, pa su samim tim ljudi dodatno zavedeni. Istina je sadržana u duhovnoj nauci koja objašnjava razlog zašto projektujemo idealne osobine na pertnera i to ne onog kojeg volimo već na onog u kojeg smo zaljubljeni. Ovaj napis takođe otkriva da ljudi ne shvataju razkliku između ljubavi i zaljubljenosti. Tu suštinu nisu uočile ni klasične religije pa su, iz svog nepoznavanja, zaljubljenost nazvali bolešću. U čemu je tajna? U neispravnom odgajanju mladih generacija u dodatjoj polarizaciji suprotnih polova kao i u samoj prirodnoj neizbalansiranosti unutarnjih anima i animus principima, onomne što su istočnjaci nazvali yin i yang… …………………
Ljudi su po samoj svojoj prirodi skloni da u drugim ljudima, naročito s kojima su bliže povezani, kao i u situacijama koje iz toga proizilaze, a koje dovode do najčešće nedefinisanih ili neraščišćenih odnosa, onih na čekanju i nepotpunih – vide ono što im odgovara. Nedostatak činjenica isto tako vuče nas da odnos riješimo na silu, maštom nadopunimo i obavežemo se tako da ćemo istrajati do kraja u svojim nerealnim očekivanjima, iako situacija pokazuje suprotno i zahtijeva od nas sasvim drugo djelovanje u odnosu na partnera, na primjer. I u krajnjem ishodu jedno drugom navlačimo krivicu zbog sopstvenih zabluda u koje smo se uljuljkivali ili na osnovu njih čak i sudili o nečemu tako realnom kao što je međusobni odnos i kako ga dalje treba graditi, a šta rušiti. Mi smo pozvani da slijedimo sopstvena osjećanja prema nekome i mišljenje u datoj situaciji, ma kako negativna ili pozitivna bila, dato nam je da se upravljamo prema tome, pa kako nam bude. Nije isključen ni strah od pretjerane sreće koja nam juri u susret ili ogorčenost zbog nesrećnih okolnosti u kojima se nađemo, zato kažemo, vladamo se kao optimisti ili veći pesimisti, ali da problem riješimo najprije u sebi pa u partneru, poslovnom, ljubavnom i u različitim životnim situacijama koje nam se nameću. Ili da sve „prepustimo vremenu“ i „gurnemo pod tepih“, kad nam se hoće ili smo „vezanih ruku“ da o bilo čemu, ili bilo kome sudimo.