Austrija je zemlja u srcu Evrope koja stalno privlači turiste. Ona oduševljava posetioce iz svih krajeva sveta — one koji žele da posete poznata skijališta i one koji teže da iskuse njeno bogato istorijsko i kulturno nasleđe. Lokalni pejzaži su divni i inspirativni, zbog čega će oni koji su ih bar jednom posetili, sigurno želeti da se ponovo vrate.
Postoje neke posebnosti na koje su stanovnici Austrije odavno navikli, ali koje posetioce iz drugih zemalja mogu prilično iznenaditi, i to pozitivno.
Psi su dobrodošli svuda. Mogu da posećuju kafiće, restorane, metro i mnoga druga javna mesta i prevoz. Mesta koja zabranjuju pse obično imaju znak koji to kaže.
Ne koriste taksi. U mnogim zemljama je normalno da jednostavno pozovete taksi ili Uber, iako biste morali da hodate samo 10 ili 15 minuta. U Austriji to nije slučaj. Uzimanje taksija u Austriji znači da ste ili veoma stari i ne možete više da hodate, ili ste zaista bogati.
Malo je verovatno da ćete naći Austrijanca koji ne ume da skija. Ovu aktivnost uče od detinjstva, posećujući skijališta sa roditeljima. Štaviše, školarci pohađaju obavezne časove skijanja. Nije slučajno da su upravo austrijski skijaši ti koji najčešće osvajaju najveći broj medalja na svetskim i evropskim prvenstvima. „Skijanje je prilično skupa aktivnost i zato mnogi to rade samo jednom ili dva puta godišnje. Ipak, zajedno gledamo Svetski kup u alpskom skijanju i ono je jednako važno kao i fudbal, možda čak i više, jer smo dobri u tome“, rekli su stanovnici ove zemlje za Brightside.
Imaju poseban način da se pozdravljaju. Navikli smo da grlimo ljude kada ih pozdravljamo. Stanovnici Austrije su u tom smislu slobodniji: ljube se u oba obraza. Stepen bliskosti u tom smislu nije bitan – to rade i bliski prijatelji i obični poznanici.
Ulaznice za čuvenu Bečku operu nisu dostupne svima, ali postoji način da se ovo zaobiđe. Na dan predstave, nekoliko sati pre njenog početka, ljudi mogu kupiti ulaznice za mesta za stajanje. Koštaju otprilike kao šolja kafe. Pored samog koncerta, posetioci se mogu zabaviti besplatnim obilaskom opere.
U austrijskim WC šoljama postoji neka vrsta police. Pre odlaska u kanalizaciju, nekadašnji sadržaj creva ostaje na površini koja se nalazi unutar šolje. Tako ljudi mogu da urade samokontrolu svog zdravlja ili da uzmu uzorak svoje stolice da bi ih kasnije doneli na testiranje.
Stanovnici ove zemlje ne važe za spore i ne zadržavaju red dok su u supermarkete. Trude se da sve stvari koje su kupili ubace u kesu što je brže moguće. Nepisano pravilo pomaže da se tako ubrzava proces usluge i pomaže da se ne gubi vreme osobe koja je sledeća na redu.
U Austriji postoji porez na pse. Porez je fiksni za sve vlasnike četvoronožnih prijatelja i ne zavisi od njihove rase. Svaki grad samostalno određuje poresku stopu, ali u proseku vlasnici plaćaju 72 evra godišnje za prvog psa i 105 evra za svakog sledećeg. Oni koji se ne pridržavaju pravila mogu biti kažnjeni za veliku sumu novca.
Zajedničke bašte su veoma razvijene u Beču. Kada hodate ulicama, lako je naići na drvene žardinjere sa zemljom. Tamo lokalni stanovnici uzgajaju cveće, povrće ili zelenilo za ličnu upotrebu. Ova teritorija je zajednička i odgovornost za biljke je na svim stanovnicima kvarta. Baštovani organizuju zajedničke sastanke na kojima odlučuju ko će paziti na čistoću, koje druge sastanke treba da održe i koje biljke će sledeće da uzgajaju.
Austrijanci mogu da studiraju na univerzitetu ceo život. Zbog činjenice da je studiranje na univerzitetima besplatno, idu i stanovnici bilo kog uzrasta. Vaš kolega sa predavanja može lako da bude nečiji deda, koji je odlučio da osveži svoje znanje ili nauči nešto novo.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Samo znam da bih rado zivela u jednom Salzburgu…i ne bi mi nedostajala nasa nepristojna toplina i srdacnost ..sa sve kesom za smece iz koje curi pred komsijskim vratima.
Nemaju ni priblizno pasa kao sto ima Beograd, psi lutalice ne postoje. I jako se vodi racuna da vas neki pas ne uznemirava. Kazne su velike ako prijavite vlasnika.inace Austrija ima toliko lepu prirodu da moze svako da joj pozavidi.
Niije tačno. Koristi se često taxi u Beču.
WC šolja sa platformom nije nikakva specifičnost Austrije. Štaviše, u stanu gde sam odrastao (od 1965. do 1990.) bila je ista takva šolja u kupatilu, a zgrada je građena 1960. godine. Kao vodoinstalater sa 38 godina iskustva znam da je bilo mnogo ovakvih šolja kod nas od Drugog svetskog rata, preko šezdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Nove šolje se većinom prave bez platforme, sa kosim odlivom. U Austriji ima mnogo starih zgrada čiju autentičnost oni brižljivo čuvaju, za razliku od nas, pa tako i originalan izgled sanitarija u vreme gradnje tih objekata.