Postoje ljudi koji se s vremena na vreme sete da su smrtni, da im se to (u teoriji) može desiti svakog časa i da će se u tim poslednjim trenucima pitati da li su živeli život dostojan čoveka…
Brauni Ver, medicinska sestra koja se dugo godina brinula o umirućima na svom blogu je zapisala zapažanja o izuzetnoj jasnoći pogleda na svoj život koju ljudi steknu na kraju života. Ovo su pet stvari za kojima ljudi na kraju svog životnog puta najviše žale.
1. Voleo bih da sam imao hrabrosti da živim život veran sebi, a ne život koji drugi očekuju od mene
Ovo je najčešće žaljenje. Kad ljudi shvate da je njihov život gotov i pogledaju unazad, lako vide koliko je njihovih snova ostalo neispunjeno. Većina ljudi nije poštovala ni polovinu svojih snova i umrli su znajući da od svog izbora nisu nešto značajno napravili. Zdravlje donosi slobodu da postignemo određene ciljeve, ali ljudi to shvate tek kada ga izgube.
2. Voleo bih da nisam toliko teško radio
Ovo je izjavio svaki muški pacijent kojeg sam negovala, kaže Brauni. Žale što su propustili život svoje dece, deo partnerstva i prijateljstva. Žene su takođe spominjale žaljenje za tim što su previše radile. Ljudima je žao da troše toliko svog života samo na rad, objašnjava Ver.
Pojednostavljenjem svog stila života i svesnim izborima, moguće je da vam nije potrebno toliko novaca koliko smatrate da jeste. Stvaranjem više slobodnog vremena u vašem životu postajete srećniji i otvoreniji za nove mogućnosti, prilagodljiviji novim životnim stilovima.
3. Voleo bih da sam imao hrabrosti da izrazim svoja osećanja
Mnogi ljudi potiskuju svoja osećanja kako bi bili u miru s drugima. Kao rezultat toga nikad ne postanu ono što zaista jesu. Osim toga, nije retko da se razviju određene bolesti kao posledica potisnute ljutnje i gorčine zbog nezadovoljstva samim sobom.
4. Voleo bih da sam ostao u kontaktu sa svojim prijateljima
Ljudi često ne shvataju pravu vrednost svojih starih prijatelja sve do trenutka dok nisu na samrti. Mnogi su toliko zauzeti vlastitim životima da su neka prijateljstva potpuno zaboravili. Svi pacijenti su žalili jer nisu prijateljima posvetili dovoljno vremena, a svakome kada umire nedostaje prijatelj.
5. Voleo bih da sam samom sebi dopustio da budem srećniji
I ovo je najčešće žaljenje terminalnih pacijenata. Mnogi ne shvataju do kraja života da je sreća njihov izbor. Ljudi ostaju zaglavljeni u starim navikama. Na putu ka sreći ih sputavaju strah od promena i bojazan da li će oni i drugi oko njih biti zadovoljni. Pri kraju života žale što se nisu više smejali i bili opušteniji.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
A ti si kao bio na samrti pa znaš šta samrtnici misle! Bez svedoka… Samo nagadjanje… Svaka teza vam je suviše životna. 😉
Ova tema je bez preterivanja kompleksnija i zato veoma diskutabilna da bi citalac mogao da izrazi svoj stav a da ne bude lican ili nejasan Mislim da je pod petom tackom sazeto osnovno shvatanje koje je ujedno objasnjenje zasto ljudi uopste imaju razlog iracionalnog svodjenja racuna pre odlazak sa ovog sveta.Pored toga sto mi ,smrtni ljudi tokom zivota sprecavamo sebe da zivimo ispunjeniji zivot zbog raznih pod 1. objektivnih okolnostti kao sto su odgoj u formiranju nasih licnosti ,nametnute obaveze u zivotu koje su neminovnost zivljena od obrazovanja ,poslovnog angazovanja radi finansijske sigurnosti i porodicna nasledstva koja su neminovan aspekt zivota nastalog u porodicama u zavisnosti od porodicnog statusa …i pod 2.licnog kapaciteta koji nas sprecava da se olako odreknemo stecenih obrazaca i to ako ih pocnemo dozivljavati kao teret,sto nije uvek slucaj ili ambicija koje su izvodljive u toku usavrsavanja kojim se u nekom periodu zivota tezilo jer su bile taj san u datom periodu koje izbledi tokom vremena u cemu i sami ucestvujemo zbog shvatanja da ne cenimo realizovane ciljeve koje smo ispunili ,kao da ih sami umanjujemo jer vreme uvek cini svoje tokom evolucije coveka dajuci nove vrednosne sisteme u koje posto poto zelimo da se uklapamo i onda zalimo cineci to sebi bez potrebe jer da smo mogli to sto nam je nedostajalo tokom zivota a iskrslo na samrti mi bismo postigli.Licno ni za cim ne bih zalila u tom trenutku jer znam da sam uvek pokusavala da zadovoljim sebe i da su sve moje greske bile deo moje licnosti i formirane i preispitivane od same sebe.
Voleo bih da sam bio sa više žena i mazio više maca 🙂
To je pomalo precenjeno, prijatelju. Pametnom je jedna dosta!
I babe i dede, uvek su mi samo jedno ponavljali. Ne plasim se smrti, lepo sam ziveo, samo mi je zao sto decu (unucice, praunucice…) nisam vise vidjao. Dodjite mi deco moja.