Memoari „Obaveštajne službe i Kremlj“ pobudili su ogromno zanimanje nakon objavljivanja. Pavel Sudoplatov, general-poručnik, nekada prvi diverzant i terorista Sovjetskog Saveza, koji je u sovjetskoj tajnoj službi NKVD-u radio 32 godine otkrio je tajnu o atentatu na Tita.
Sovjetski agent Grigulevič uz pomoć jugoslovenskog generala Mome Đurovića trebalo je da 1952. u Beogradu zarazi maršala Tita bakterijom plućne kuge!
Druga verzija atentata je bila spremna: „Atentat treba izvesti uz pomoć nečujnog pucnja iz oružja zamaskiranog u predmet svakodnevne upotrebe, uz istovremeno ispuštanje suzavca, kako bi se stvorila panika koja bi omogućila Maksu beg i prikrivanje tragova…“
Godina 1952. je bila četvrta od početka žestokog sukoba između dve socijalističke zemlje, Jugoslavije i SSSR-a, i njihovih vođa Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, koji je izbio 1948. godine. U svojim beogradskim odajama jugoslovenski maršal je spreman da u kratku audijenciju primi diplomatu Kostarike u Vatikanu, akreditovanog u Jugoslaviji, prenosi Express.hr.
Prilikom rukovanja, kostarikanski diplomata, zapravo obaveštajac i likvidator sovjetske tajne službe NKVD-a, pod tajnim imenom Maks, treba da laganim pokretom ruke baci Titu u lice bakterije plućne kuge, dobro skrivene i sašivene u rever kaputa. Bakterija je morala da bude smrtonosna ne samo za Tita nego i za sve ostale osobe koje će se tog trenutka zateći u prostoriji, navodi srpski autor Marko Lopušina u knjizi KGB protiv Jugoslavije.
Agent Maks, pre nego bi otišao kod Tita, dobiće vakcinu, ali ni sam, zapravo, neće znati čime će zaraziti jugoslovenskog predsednika i ljutog Staljinovog protivnika. Baš taj, pomalo bizarni, plan likvidacije Josipa Broza Tita izneo je u svojim memoarima jedan od vodećih sovjetskih operativaca NKVD-a. Pavel Sudoplatov je u sovjetskoj obaveštajnoj službi radio pune 32 godine, od 1921. do 1953. godine. Onda je kao „neprijatelj naroda“ osuđen na dugogodišnji zatvor, u procesu zajedno sa svojim šefom Lavrentijem Pavlovičem Berijom.
Sećanja Pavela Sudoplatova, „prvog diverzanta i teroriste“ Sovjetskog Saveza, opisana u knjizi „Obaveštajne službe i Kremlj“ (Razvedka i Kremlj), izašla iz štampe krajem 1996., izazvala je pravu senzaciju. General-poručnik NKVD-a, u poglavlju „Poslednje godine Staljinove vladavine“, iznosi još nekoliko načina na koje su agenti sovjetske špijunaže smislili da likvidiraju Tita.
Sprovođenje tajnog i potanko razmotrenog plana dobio je kao zadatak obaveštajac Grigulevič, koji je već učestvovao likvidaciji Nina, poznatog vođe trockista u vreme građanskog rata u Španiji i u bezuspešnom atentatu na samog Trockog u Meksiku, u maju 1940. godine. Grigulevič je bio sposoban i pouzdan agent.
Savršeno je vladao španskim jezikom, a duže vreme je živeo u Argentini i Meksiku. Istakao se upravo u organizaciji i pripremi ubijanja sovjetskih političkih i ideoloških protivnika.
Zbog toga je sovjetska tajna služba, nakon završetka rata, poslala Grigulevića s lažnim kostarikanskim dokumentima u Rim, gde se brzo snašao i nametnuo u krugu južnoameričkih diplomata i poslovnih ljudi. Komunikativan, duhovit i uvek s dovoljno novaca u džepu koji mu je redovno stizao iz Moskve na račun u jednu rusku banku, Maks, odnosno Grigulevič, uskoro postiže čak i to da ga kostarikanska vlada imenuje svojim diplomatom u Vatikanu i Jugoslaviji.
Lažni diplomata, kako piše Sudoplatov u svojoj senzacionalnoj knjizi, posećuje Jugoslaviju nekoliko pula. Kako stoji u izveštaju NKVD-a. „ulazi u krug ljudi iz Tilove klike“, posebno se zbližava s Vladimirom Velebitom, tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, kojeg engleski povjesničar Džesper Ridli, u opsežnoj biografiji pod naslovom ,,Tito“, optužuje da je radio za sovjetsku obaveštajnu službu, odnosno da je bio dvostruki špijun. Sudoplatov ne navodi to u svojoj knjizi.
Ali u njoj stoji da se, po jednoj od opcija likvidacije Tita, Grigulevič morao osloniti na „dobro prijateljstvo s Vladimirom Velebitom, preko koga je trebalo da, kao kostarikanski diplomata, uruči poziv za prijem u jugoslaovenskoj ambasadi u Velikoj Britaniji, u čast Tita, koji je te, 1952. godine, trebalo da posetiti London“.
„Položaj koji Maks zauzima u ovom trenutku daje nam pravo da iskoristimo njegove mogućnosti za provođenje aktivnog delovanja protiv Tita“ stoji u tajnom zapisu NKVD-a, ponuđenog lično Staljinu na uvid i odobrenje. Radi razrade planova za Titovu likvidaciju kojoj su sovjetski agenti pristupili krajnje ozbiljno u februaru 1952. Maks je bio pozvan u Beč. Ovde je specijalni agent NKVD-a ,,s njim organizovao konspirativni susret. U razgovoru su se razmatrale Maksove mogućnosti kako se njegov sadašnji položaj može najbolje iskoristiti za Titovu likvidaciju. Maks je izjavio da je spreman na bilo kakvu akciju usmerenu lično protiv J. B. Tita.“
Osim već spomenutog, „bakteriološkog“ atentata, u laboratorijima NKVD-a razmotrena su još dva načina likvidacije. Tih zimskih dana 1952. očekivala se službena Titova poseta Velikoj Britaniji. Agenti NKVD-a predvideli su to kao moguće mesto atentata na jugoslovenskog komunističkog vođu. Na primanju u Titovu čast Grigulevič je trebalo da izvrši ubistvo.
„Atentat treba izvesti uz pomoć nečujnog pucnja iz oružja zamaskiranog u predmet svakodnevne upotrebe i dela odeće, uz istovremeno ispuštanje suzavca, kako bi se stvorila panika koja bi omogućila Maksu beg i prikrivanje tragova.“
Tito je trebalo da padne u okruženju mnogobrojnih diplomata i britanskih političara. U opuštenoj atmosferi prijema, uz šampanjac i delikatese jugoslovenskog porekla, sovjetski agent-ubica trebalo je da izvršiti zadatak.
Po trećoj opciji, Maks je trebalo da učiniti sve kao i u opciji broj dva, ali ovaj put na prijemu koji je Tito organizovao za supruge diplomata akreditovanih u Beogradu. NKVD je razmatrao i mogućnost da otruju Tita. Naime, lažni diplomata Maks bi nekom kostarikanskom poslovnom čoveku, koji ne bi slutio ništa, predao poklon za Tita. Bio bi to nakit u kutiji. Međutim, ,“prilikom otvaranja kutije pokrenuo bi se mehanizam koji bi istog trenutka izbacio otrov s trenutnim delovanjem“.
Tita bi, po tom planu, otrov pokosio istog trenutka. Svi ti predlozi atentata bili su podneti Staljinu lično. Međutim, Sudoplatov, koji je doneo dokument Staljinu, piše: „Staljin nije napravio nikakve beleške na dokumentu. U kabinetu, gledajući u oči Staljinu, rekao sam da Maks ne odgovara za taj odgovorni zadatak.“
Sudoplatov iznosi podatke da je NKVD u samoj Titovoj blizini imao svog agenta pod tajnim imenom Val. Bio je to general-major JNA Momo Đurović, iz Titove garde. Međutim, piše Sudoplatov, NKVD nije stigao da do kraja iskoristi Momu Đurovića, jer ga je Udba u međuvremenu otkrila i zatvorila.
Staljin je naredio, piše Pavel Sudoplatov sećajući se svog razgovora sa sovjetskim diktatorom, da se sve još jednom razmotri i da se uzmu u obzir nesuglasice u jugoslovenskom vrhu.
Zatim me je pogledao prodorno i rekao da je taj zadatak važan radi učvršćenja naših pozicija u Istočnoj Evropi i našeg uticaja na Balkanu, kao i da zadatku treba pristupiti veoma odgovorno kako bi se izbegao neuspeh poput onog kad je u Ankari, 1942., propao atentat na von Papena, nemačkog diplomatu u toj zemlji.
Osim atentata, NKVD je detaljno razmatrao i načine političkog kompromitovanja predsednika Tita. U tu su svrhu pripremljena dva opsežna spisa, pod šiframa „Lešinar“ i ,,Neron“.
U njima su bili nedeljni izveštaji sovjetskog posredništva iz Beograda koji su se bavili i skupljanjem diskreditovanih podataka o Titu. „Spis je uključivao i idiotske Molotovljeve naredbe: tražiti Titove veze s profašističkim grupama i hrvatskim nacionalistima“, piše Sudoplatov. Nadalje, Pavel Sudoplatov piše da su ga jednom na razgovor pozvali ljudi iz neposredne blizine Nikite Hruščova: Serov, Savčenko i Jepišev, koji su insistirali da se ubrza projekt atentata na Tita.
„To me je iznenadilo, jer sam o tako delikatnoj stvari dotad uvek raspravljao nasamo samo s Berijem ili Staljinom.“ Jepišev je Sudoplatovu rekao da Titova likvidacija ima prvorazrednu političku važnost.
„Smatrao sam da je rizik prevelik i da mi nemamo pravo da šaljemo našeg agenta u sigurnu smrt u ovo mirnodopsko vreme“, stoji, dalje, u Sudopiatovljevoj knjizi. „Međutim, celi taj projekt je ostao samo na papiru sa oznakom strogo poverljivo – državna tajna“ piše autor knjige.
Naime, 5. marta 1953. umire Staljin. Razmišljanja o Titovom ubistvu, koliko je poznato Pavelu Sudoplatovu, sovjetska obaveštajna služba od tada napušta. Naime, i sam je Sudoplatov u unutarstranačkim sukobima nakon Staljinove smrti zaglavio u zatvoru, gde je proveo punih 15 godina, a rehabilitovan je tek nakon raspada SSSR-a, 1992.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.