Dva dana pred Božić je Tucindan. U našem narodu toga dana se kolje „pečenica“ (ili „božićnjar“) kojom će se sva čeljad na Božić omrsiti, posle dugog šestonedeljnog posta.
Ovaj običaj vodi poreklo od rođenja Isusa Hrista, kada su vitlejemski pastiri otišli u pećinu vitelejemsku i poklonili se tek rođenom Isusu.
Sveto predanje, koje se čuva u Svetoj crkvi, svedoči da su tada pastiri na dar Hristu odneli jagnje. Danas se na Tucindan priprema „pečenica“ ili „božićnjar“, peče se na Badnje veče, a jede na Božić kao prva mrsna hrana.
Budući da se „božićnjar“ u davna vremena nije klao, no tucao krupicom soli ili ušicama sekire, taj dan se i danas zove Tucindan. „Božićnjar“ je kod nas prase, a ne jagnje.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
pojma vi nemate
Interesantno, koliko se izmenila prava bit dara Isusu u vidu jagnjeta. Isus, kao i tadasnji nama sveci, nisu jeli svinjetinu, bili su jevreji, a musko jagnje se u tadasnje vreme poklanjalo svakom novorodjencetu, da bi se isto na dan obrezivanja decaka (vecinom 8-og dana pri rodjenju bebe) klalo i prinosilo kao zrtva Bogu, tj. gostima serviralo za obed. Ta tradicija je kod islamskog zivlja nastavila da zivi, kod Hriscanskog je iz nekih razloga ukinuta, cak je jagnje smenjeno sa svinjetinom, sto bi, ako bi se gledalo po starom zavetu bio apsolutni greh. Dokaz, da se veroispovest pisala i prilagodjavala narodu koji je istu praktikovao.
„„Božićnjar“ je kod nas prase, a ne jagnje. “ I kod nas je Božićnjar ili pečenica bilo jagnje ili ovca, sve do dolaska Turaka, koji su počeli da otimaju pečenice Srbima, i zbog toga se onda prešlo na svinjetinu. Jedino ne valja za pečenicu klati jare, kozu ili jarca jer se smatraju „djavolskim“ životinjama..