Nakon što joj je u kratkom periodu preminulo nekoliko članova porodice, Patriša Person, novinarka i autorka knjige „Opening Heaven‘s Door: Investigating Stories of Life, Death, and What Comes After“ odlučila je da se pozabavi stvarima koje ljudi govore pre smrti.
„U samo devet nedelja izgubila sam sestru i oca pa sam odlučila da se posvetim istraživanju smrti. Shvatila sam da ljudi osete kada će umreti, a u poslednja 72 sata pre smrti počnu da govore neke stvari“, rekla je.
Kako bi istražila šta govore, Patriša je razgovarala sa ljudima koji su zbog svog posla u stalnom kontaktu sa pacijentima koji boluju od neizlečivih bolesti, poput medicinskih sestara, bolničara i doktora. Pričala je i sa ljudima koji su proživeli kliničku smrt i vratili se.
Prema onome što je saznala, u zadnja 72 sata ljudi govore o putovanjima, povratku svojoj kući (iako su kod kuće), o tome da ne mogu da pronađu cipele. Uglavnom govore o putovanjima i odlasku negde.
„Moja je sestra bolovala od raka dojke, a na samrti je ponavljala da ne zna kako da ode“, rekla je Patriša.
Neki pacijenti su pre smrti viđali bliske osobe koje su davno umrle.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nije potrebno posebno istraživati taj detalj. Već je odavna poznato da svako od nas zna vreme svog napuštanja ovog sveta. Tačnije, mi kao duhovno Biće, Duša, znamo vreme odlaska sa ovog sveta i iskreno se radujemo tome. Ono što nas sprečava da to znanje proturimo do dnevno radne svesti jesu strahovi od smrti. Strah koji postoji u našoj nižoj svesti koja i nije svest već je samo radni program određenog dela uma. Oni koji uspeju provući to saznanje do dnevne svesti i reći svojim bližnjim jesu ljudi koji imaju više ljubavi u sebi a manje straha. Duhovno ili Treće Oko se otvara da pojedina osoba pre preminuća vidi svoje bližnje, koji su već napustili ovaj svet. Razlog tome je da osoba nadraste strah i shvati da se život ne završava te lakše napusti već istrošeno i gotovo nefunkcionalno fizičko telo. Znanje i razumevanje ovoga ljudima olakšava pristup životu i sami život a preminuće ne shvataju toliko tragično pa se lakše oporave i zdravije i razumnije pristupaju životu sa daleko manje emotivnog bola i patnje. Ni malo nije bezrazložno da u pojedinim krajevima sveta ljudi plači kod rođenja deteta, ulaska Duše u fizičko telo, a da se raduju i slave sami čin preminuća, odlazak nas Duša nazad iz ove škole najtežeg oblika učenja životnih lekcija.