Bebe su divne, i slatke, i samo neka ih je što više, i tako su sićušne i bespomoćne… I, s vremena na vreme, stvarno vam se smuči sve to jurcanje oko novorođenčeta, dojenje, menjanje pelena, trzanje svaki put kad beba zaplače, to što nikako da se naspavate. A onda se zbog tog nerviranja osetite krivom. Nemojte, to što ste iznervirane je sasvim normalno.
Ne kažemo da to znači da treba da prestanete da brinete o svojoj bebi, to nikako. Međutim, ne treba ni da krivite sebe jer vam je povremeno svega dosta – naravno da jeste, ko se ne bi tako osećao ako je konstantno iscrpljen i neispavan, a ima na brizi malo, bespomoćno biće koje u potpunosti zavisi od njega? Veliki broj žena smatra da svoju bebu treba da vole i maze i paze, i da je svako drugo osećanje nenormalno, ali nije. Brinuti o bebi je prilično naporno, uz ma koliko radosti da taj napor često dolazi, i svaka majka bar nekad oseti da joj je dosta svega – i to je uopšte ne čini lošom majkom. Loše bi bilo da odbaci bebu kao igračku koja joj je dosadila, ali povremeno osetiti netrpeljivost jeste normalno.
Pomaže da podsetite sebe na to da će vaša beba biti beba oko godinu dana. To ipak nije toliko veliki deo vašeg života. A ima i mnogo predivnih trenutaka s bepčetom, zar ne? Dete će vremenom početi da spava tokom cele noći, neće mu više biti potrebne pelene, neće mu više biti potrebno da ga dojite na svaka dva-tri sata, ali tada će proći i sve one slatke stvari vezane za tu fazu njegovog života. Biće drugih lepih stvari, naravno, i drugih teškoća, ali ova faza, toliko naporna i nekad toliko iritirajuća, zapravo je najkraća od svih. I, ma koliko neverovatnim vam se to činilo dok samo želite da spavate tokom cele noći i da ne trčkarate baš svaki čas oko bebe, jednom će vam taj period života vašeg deteta nedostajati, i moguće je da ćete čak priželjkivati da je malčice duže potrajao.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Uh, meni se svakodnevno dešava da se naljutim, pa vičem kao luda, što nije dobro ni za mene ni za bebu, jer se onda i ona još više unervozi. Posle toga mi bude mnogo teško, ali uz to što sam po prirodi nervozna, mislim da ima uticaja i to što živim u zajednici sa svekrom i svekrvom, koja je bolesna i ne može da mi pomogne ni oko bebe ni oko obaveza u kući. Sve mi pomaže suprug, ali ja sam opet uvijek namrgođena, jer nemam ni 5 minuta dnevno da posvetim ni meni ni njemu. Ali, sve će to proći.
Poželjećemo, naravno, jer sve muke se zaboravljaju počev od porođajnih, pa poslije neprospavanih noći, umora i depresije što nas hvata, a nikako dokrajči. Ostaju samo fotografije i „bože što je bebica slatka, a mi mladi i neiskusni“. Vidi ga sad, malog nestaška, gotovo cijeli čovjek, a mi još plus godina i, jednom, blago nama, kad on bude imao 20, mi ćemo…ah! NJegova je budućnost, a naše davno prošlo, pa ko da se ne ljuti.
Koliko mi se puta desilo da me bebe, imam ih dve, iznerviraju pa mi posle bude krivo što sam tako reagovala pa otplačem.