S vremena na vreme, dešava se da partneri povrede jedno drugo. Neko napravi neku grešku, uradi nešto loše, ili propusti nešto da uradi, i ovo drugo bude povređeno. U takvim situacijama jako pomaže ako je povređena strana u stanju da oprosti grešku.
Odmah da kažemo: to nipošto ne znači da treba tolerisati bilo kakav oblik nasilja, niti da u beskraj treba produžavati vezu koja više ne funkcioniše, u kojoj više zapravo nema međusobne ljubavi ni poštovanja, ili je ima toliko malo da je to zanemarljivo. Ali, grešiti je ljudski. Greške pravite i vi i voljena osoba. A ako neko nije u stanju da oprosti grešku, to će nastaviti da truje odnos.
Voljena osoba vas povredi. Naravno, osetite se loše. Izbije i sukob, sasvim moguće. Nekako se pomirite, razrešite sukob. Tada bi i to što vas je voljena osoba povredila trebalo oprostiti (tek nakon što je sukob okončan, nakon što ste se dogovorili šta i kako dalje, i taj dogovor je prihvatljiv za oboje). Jer, ako ne oprostite, osećate se loše i vi i voljena osoba.
Vi se osećate loše jer ste i dalje povređeni; i dalje u glavi "vrtite film" s nemilim događajima koji su doveli do sukoba. I ne možete zaista da nastavite dalje sa životom, jer vas to što i dalje krivite voljenu osobu stalno vraća unazad, na bolne trenutke. A voljena osoba se oseća loše jer je stalno podsećate na tu grešku (ako vas voli, i nju boli što vas je povredila), jer zbog tog stalnog podsećanja ima utisak da stvari više nikad neće biti lepe između vas dvoje, da ma šta da učini (a prošlost ne može pa ne može da promeni, to ne može niko), vi nećete biti u stanju da je volite kao nekad. To izjeda vezu i postepeno uništava nešto što je nekada bilo lepo.
Ne kažemo da treba oprostiti smesta. To nije moguće, potrebno je da prođe neko vreme da bi se rane zacelile. Ali, zaista nema svrhe godinama iznova kriviti nekog zbog nečega što ne može da promeni. Ukoliko je stvar bila takva da je zaista ne možete oprostiti (a može i to da se desi), uglavnom je najbolje okončati odnos, jer će ionako pre ili kasnije biti okončan tim bolnim mestom koje ga izjeda. A ako je moguće oprostiti, onda bi bilo dobro to stvarno učiniti, i nastaviti dalje, bez osvrtanja. Ostaće vam ružna uspomena, ali na ružne uspomene ne morate da se vraćate niti ih ponovo proživljavate.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Vreme je zaista potrebno. Nekad je i godina malo, naročito ako se film vraća previše često. Valjda se na kraju čovek i od toga umori i prelomi da li je veza vredna tolike patnje ili ne. Za praštanje treba široka duša.
Još uvijek ste zajedno i najveći ulog je vrijeme koje ste proveli zajedno gradeći odnos daleko od idealnog, jer uvijek je ono nešto nedostajalo od samog početka i ostavljalo dovoljno prostora za razmišljanje o drugačijim stvarima, novim mogućnostima pa i propuštenim odnosima. Niko ne čini grešku, ponaša se “ u skladu“ i samim tim ne možete ni da ga krivite zbog nečeg drastičnog, zbog čega bi se i on lično morao tako osjećati, ali nedostaje toliko toga da se sklopi cjelina, nedostaje individualni ulog ličnosti, svake ponaosob, jer zadrška u prepuštanju drugome, „polagana predaja“ je prisutna kao zadržana i neotkrivena tajna samo za sebe, iscrpljuje vezu u kojoj su akteri „stalno umorni i nedorečeni“ i djeluju kao raštimovani instrument sa sličnim mu zvucima koji iritiraju i natežu međusobni odnos do granice izdržljivosti i dalje prećutkivanog pucanja po šavovima. I to je moguće, ljubav, poštovanje i podrška pokatkad još stoje, evidentni su, dakle ima šta i da se izgubi u slučaju potpunog odvajanja, krajnjeg raskida, kad i tada niko neće moći potpuno slobodno i do kraja da ode svojim putem i zato valja biti oprezan, pažljiv, ali detaljan da se nešto bitno ne propusti. Ni dugi beskonačni razgovori nisu garancija izlaska iz „sluđenog“ lavirinta. Još ako su prisutni i uplivi sa strane, a dijete svjesno pati, parada je potpuna, a i skrivalice su za isključivanje.