Stres je nemoguće izbeći, a što je još gore, može se desiti da ga se nakupi i previše, a da to, zatrpani svakodnevnim (stresnim) obavezama i ne primetimo, i samo u nekom trenutku eksplodiramo ili nam imunitet drastično opadne. Zato ne bi bilo loše odabrati sebi znak za prepoznavanje kada se stresnih stvari nakupilo previše, a premalo je onoga što nas opušta.
Kako to učiniti? Postoji jedan metod (u stvari, sigurno ih ima više od jednog, a mi vam predlažemo ovaj) koji vam ne zahteva nikakvo dodatno vreme ni uloženu energiju, a može sasvim lepo da funkcioniše. Koji?
Svako od nas ima neke stvari koje voli da radi i koje ga opuštaju. Možda je to šetnja pre ili posle večere, 15 minuta čitanja omiljenog časopisa, slušanje omiljene pesme svakog dana, kafica s dragom prijateljicom jednom nedeljno… Neki naš mali ritual koji nam prija, opušta nas i čini da se osećamo dobro.
Odaberite jedan od tih rituala i neka vam on bude oznaka. Pratite šta vam se dešava u životu (nije neophodno nikakvo vođenje beležaka), i ako primetite da za taj jedan ritual više nemate vremena, neka vam to bude znak da je stresa previše i da bi trebalo preraspodeliti prioritete tako da taj ritualčić opet može bar nekako da se "uglavi".
Nije znak za uzbunu ako jednom ispadne da za taj ritual niste imali vremena. Dešava se, iskrsne nešto nepredviđeno. Ali, ako se to ponovi, i nastavi da se ponavlja, definitivno vam je u životu previše stresnog a premalo opuštajućeg. Ali, to su sve bitne obaveze, to što vi radite! Moguće, ali nećete biti sposobne da nastavite s njima ukoliko se "mrtvi bolesni" srušite u krevet ili "odlepite" od nervoze toliko da vrištite na svakog ko vam priđe.
Da do toga ne bi došlo, pratite odabrani signal da je stresnog previše – tako možete da reagujete na vreme i izbegnete negativne posledice.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Tekst je super. Kao majka dvoje dece nemam nimalo slobodnog vremena za sebe, a i kad odlučim da nešto uradim na sebi, to se obično ne dogodi. Povrh svega već nekoliko meseci sam razdvojena od muža, tako da tek sada nemam vremena. Hvala za savete koje nam dajete.
Članak je dobar u suštini.
Stres koji je, u stvari, samo prirodni fenomen toliko uzdižu, prave još veću famu od njega svim mogućim i nemogućim savjetima za njegovo obavezno izbjegavanje, kao da je to moguće jednom kad nas obuhvati i prijedlozima kako ga „bezbolno i uspješno“ izgurati. Posljedice, kada je prisutan i na djelu, svakako izaziva i ostavlja na našemu krhkom biću, ali ponekad, u nastojanjima da ga zaobiđemo i riješimo ga se kao da je moguće da uopšte ne postoji pored naše borbe protiv njegovog dejstva, zaboravljamo koliko nam je on u stvari na usluzi i potreban u svakodnevnom ispoljavanju negativnih reakcija prema bilo čemu što nas snađe, dakle, pomaže da se odredimo, kako inače, nego negativno prema nečemu i preživimo, dakle odbranimo se od napada na inače nezaštićen i prepušten sebi organizam. Ovako, s njim u sadejstvu, smo prilično“strašni“ i „urlamo“ da nam se ne prilazi, ili bar pažljivo, oprezno i sa razumijevanjem za ispad iz kolosijeka, kolotečine, „normalnog“ stanja. Na svima je da prihvatimo i ovaj vid komunikacije, ispoljavanja sebe pa i u negativnim emocijama koje bi nam možda došle i glave ako su suviše česte i bez totalne kontrole bezobzirne prema našim „oslabljenim“ i napetim nervima koji se najpre nategnu do nepodnošljivosti, naprave zbrku, a onda izguraju zajedno sa nama ovaj „neprihvatljivi“ teren naoko nekontrolisanih ili slabo regulisanih instikata. Pa smo opet na svom, opušteni, zbačenog tereta, pomalo drhtavi i slabašni i ispražnjeni, od negativnog raspoloženja i nova energija može da nastupi, baterije se ionako već pune nekom već odabranom pozitivnošću koja slijedi kad god mi to hoćemo i dopuštamo joj da nam priđe i obuhvati nas cijele novom snagom za nove poduhvate. Dakle, stres postoji i nemoguće ga je izbeći, a kad je tako, pretvara se u djelotvornog saveznika za pražnjenje i čišćenja ventila. Samo dobro pazite gdje i na koga, da vam se ova „rizična vježba nerava“ ne bi olupala o glavu. A i to je moguće ispraviti, samo malo više dobre volje i pomoći bilo odakle ona dolazila. Još nešto, neko je pod stresom kad god radi posao do koga mu je neobično stalo ili koji želi obavezno da završi. Treba li ga izbjegavati u globalu ili naprosto propustiti kroz pore ili bar dio mozga i osjećaja i nešto, ili nekog pozitivnog i napraviti „dobar miks“ za izdržavanje trenutka i odrađivanje uspješnog posla do kraja, nekad se nervi smire i u toku same radnje i sami od sebe. Samo bez navaljivanja i bez „prisilnih“ i krajnje iritantnih a nepotrebnih radnji. Ništa ne uspijeva na silu, pa ni riječima.