Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.
Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem. – Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe – rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica.
Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih… Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…
– Poslužite se.
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:
– Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa.
A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bila potrebna dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice.
Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu… – poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.
Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje i u kafi.
Pijete kafu, a ne šoljicu.
Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Najsrećnijim nas ne čine predmeti, već kako smo posložili stvari u svojoj glavi i kako reagujemo na druge ljude koji su nam bitni, koji predstavljaju uzor u nečemu što nam znači bar onoliko koliko nam oni znače, a da se ne izgube od nas u bjesomučnim traganjima i trkama između sebe i usputnih prolaznika; a uzori to nisu, oni prestavljaju nešto više od „komplikovane jednostavnosti“ paradigme i prolaznosti obično-neobičnog modela. Izvući „šoljicu“ iz kvaliteta života znači odvojiti formu od suštine, i obrnuto; a to ide zajedno… i javno.
Najsrećniji ljudi ne trče za predmetom, već svaku stvar u svojoj glavi postave na pravo mjesto, i ako ne uvijek na pravo i sigurno, onda kako njima najbolje odgovara i onako kako će sebe i drage ljude činiti srećnim, i ako ne sve ljude, onda bar nekog ko im je najpotrebniji i sigurno za njih, ako ne namjenjen, ono bar – siguran i određen baš za njih, sam po sebi i kao takav. Ponajviše uzor za sve što vas čeka u životu, opet sa njim.
Hvala na veoma poučnom tekstu. Nažalost, pomodarstvo je uzelo isuviše maha. Suštinu svi zaboravljamo, bitno je postalo ono što ne bi smelo.Takmičenje je pozitivno, ali samo ako se takmičimo u pozitivnom smislu – da što više sebe edukujemo. Želimo puno za sebe prigrabiti, a zaboravljamo da je zaista istina slogan – što mi manje treba, srećniji sam.
Ovaj tekst me je oduševio. Priča je sjajna i poučna. Pročitaću je svojim bližnjima i svojim učenicima.
Omnia mea mecum porto!!