Najraskošnije proslave 14. januara priređivane su između dva svetska rata
„Mada se i pre trinaest dana u svima kafanama, barovima, varieteima i densinzima u Beogradu dočekivala astronomska, zvanična ili, ako hoćete, katolička Nova godina – ipak to nije nikakvo dočekivanje prema sinoćnjom dočekivanju pravoslavne, srpske ili, ako hoćete, beogradske Nove godine.”
Ovaj citat iz „Politike” od 14. januara 1924. najbolje svedoči o raskošnim proslavama „najluđe noći” po julijanskom kalendaru u Srbiji između dva svetska rata. Iako se i danas pravoslavna odnosno Srpska nova godina rado dočekuje u kafanama i restoranima, uz vatromet na trgovima, sve to deluje skromno spram zabava priređivanih u srpskim delovima međuratne jugoslovenske kraljevine.
Iz ondašnjih napisa i oglasa iz našeg lista se vidi da su svakog 13. januara beogradski bioskopi priređivali specijalne projekcije, dok se u „restoracijama” i hotelima slavilo uz iće, piće, lutriju i „dansing do zore”. Muzika je „koncertirala najodabranije stvari”, a nastupali su svirači svih fela – orkestar kraljevske garde, izvođači šlagera i sevdalinki, „džaz bandovi”…
Razlog za to što su masovne proslave priređivane baš u ovom periodu jeste to što je Srbija, kao deo novostvorene Kraljevine SHS, prešla 1919. godine na gregorijanski kalendar, dok je SPC zadržala julijanski. Tako su i nastale dve Nove godine – ona „zvanična”, 31. decembra, i druga, pravoslavna, 13. januara, koja u Srbiji nije ni postojala pre Prvog svetskog rata. Tada je glavni praznik bio Božić, nominalno slavljen 25. decembra, jer su i država i crkva sledile julijanski kalendar.
A onda, od 1919, slave se obe Nove godine, ali su ugostitelji očigledno glavne adute čuvali za 13. januar. Na taj dan 1922. naš list je pisao da se „u svima većim lokalima, pivnicama i restoranima čine naročite pripreme za doček”, uz vest da će „večeras tramvaji na svima prugama raditi do dva časa po ponoći a osvetljenja će biti cele noći”. Najavljen je i specijalni bioskopski program „Kolarca”, „naročito krunisan za ovaj dan sa glavnom ulogom Luciano Albertini i Čudo od majmuna – Žak”. Filmovi su puštani i na drugim mestima, pa su u hotelu „Pariz” na repertoaru bili „Grofica Valevska”, „Lov Nj. V. Kralja u Slovenačkoj” i „Bubi čestita Novu 1922. godinu”. U narednim godinama, među prikazivanim ostvarenjima će se naći mnogi hitovi, poput „Zvonara Bogorodičine crkve” i dogodovština Stanlija i Olija.
I kafanske proslave vremenom postaju sve raskošnije, poput gala dočeka u „Kasini”, „do sada neviđenog u Beogradu”, uz nastup „briljantnih ekvilibrista, komičnih španskih akrobata i baleta – šest plavuša berlinske Skale”. Pažnju je privukao i program u „Moskvi”. Osim „svirke muzike Kraljeve garde celu noć”, ovaj hotel je najavio da će sve dame dobiti bukete, „svi gosti će biti posluženi krofnama filovanim sa zlatnicima”, a „živo prase dobiće gost koji ga uhvati”. Narednog dana, „Politika” je pisala da su pred vratima tog hotela „stajali kao pokisli neki gosti” koji nisu mogli da uđu u krcatu salu i da su „tužno odmahivali glavom: Ništa od praseta! Propade nam prase”. U istom izveštaju piše da su „tamburaši obilazili i najzabačenije ulice Beograda”, da su „u centru svirali veliki orkestri i džaz band” a da je „sve bilo dupke puno”.
Srpska nova godina je bila prilika i da se pokaže čovekoljublje. Tako je 1934. godine Humano društvo „Lakoćemo” organizovalo doček s „lutrijom u korist siromašne dece”. Humanitarnu proslavu je redovno priređivala i projugoslovenska organizacija „Jadranska straža”, u beogradskoj kafani „Astronomija”, i to „u korist odašiljanja siromašne dece na Jadransko primorje za vreme leta”. Svoj doček su organizovala i brojna zavičajna, strukovna i studentska udruženja, sokolska društva, Kolo srpskih sestara, Klub radiospikera Kraljevine Jugoslavije, Jugoslovensko-nemački klub…
Na proslavama su često učestvovali i prvaci Narodnog pozorišta, poput Žanke Stokić, i drugi viđeni umetnici i zabavljači. Tako je na dočeku u bioskopu „Avala” najavljen i akrobata Dragoljub Aleksić sa svojim „najnovijim vratolomnim produkcijama”. Bilo je to 1941. godine, tri meseca pred rat posle kojeg će Srpska nova godina biti potisnuta u „sivu zonu” iz koje se, čini se, do danas nije sasvim vratila.
(Dimitrije Bukvić, „Politika“)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nepotrebnaika,ni oko cega.Pa i Kinezi slave svoju novu godinu,ima desetine Novih godina koje razni narodi slave,a svi se okacili samo o Srpsku Novu. Nema tu nista nepoznato,radi se o dva kalendara,a svako moze da je naziva kako hoce.I bolje je narod da slavi i veseli se nego da se tuce.A Srpska Nova moze i da se unovci.Da ima mozga celi svet bi dovodili ovde da slave tu Novu godinu.Kusturica je od toga napravio dogadjaj u Drvengradu,i stranci su odusevljeni.Turizam je ozbiljna privredna grana,tri dana to treba da se slavi.Zaradjujmo pare,nemojmao da prodajemo ono sto nemamo – pamet.
Pogresno je Novu Godinu,koja se slavi Prvog Januara,nazivati Katolicka Nova Godina. Ne.Nije Katolicka,to je datum kada zvanicna Nova Godina,nastaje,i taj datum je prihvacen u celom svetu.Proslavljati Novu Godinu 14 Januara, nema nikakvog smisla.Taj datum priznaje jedino Srpska Pravoslavna Crkva i to je njen privatni datum,pocetka Nove Godine,koji nikoga ne obavezuje.Proslavljati taj datum,isto je,kao kada bi neko rekao da priznaje Glagoljicu kao pismo Srba.Ne treba se nikada vracati u proslost.,Ne treba biti zarobljenik zaostalih starih,prevazidjenih obicaja. Ne mozemo konacno,ni hrliti ka evropskoj Uniji, a neprekidno pljuvati uz vetar,u inat celom svetu.!