Zatrpani svakodnevnim brigama, neretko se desi da zanemarimo voljenu osobu. Ili nam nešto u datom trenutku bude zanimljivije od voljene osobe, ili nam nije do provođenja vremena s njom. Pri tom se zaboravi da život zapravo ne traje toliko dugo, da je svaki trenutak dragocen, i da bi ga trebalo iskoristiti.
Razmislite o tome: prosečan životni vek je nekih 77 godina. To je 77 dočeka Nove godine, 77 leta, 77 zima, 77 rođendana… A nećete sve to vreme provesti s voljenom osobom. Bićete i s nekim drugim dragim ljudima, u redu, radićete i ono što se mora radi opstanka, ali koliko vremena zapravo ode na neke stvari koje vam kasnije ne budu toliko bitne?
Nakon smrti voljene osobe, mnogima se dešava da žale. Bude im žao što ih je toliko puta u krevetu „bolela glava“; što su toliko gledali utakmice i prenose sednica, a nedovoljno pričali i mazili se s voljenom osobom; što su toliko mnogo pažnje obraćali na Esmeraldine probleme umesto da razgovaraju i razmenjuju nežnosti s nekim ko im je mnogo bliži. A vreme se ne može vratiti unazad. Mrtvi se ne mogu vratiti u život.
Ostanu samo sećanja – na to kako ste mu večito prebacivali da skloni prljave čarape, a mogli ste i da ga zagrlite i poljubite (što više ne možete) i da ignorišete te glupe krpice na podu dok ih sam ne skloni, na to kako ste sedeli u kafani nakon posla, i, pa, i ne sećate se šta ste tamo radili, ali niste bili uz voljenu osobu dok je još bila tu pa da možete da budete uz nju.
Ne treba podrazumevati prisustvo voljene osobe u životu; pre ili kasnije, ona više neće biti tu, a ako je zanemarujete, verovatnije je da će to biti pre. Vreme koje imate na raspolaganju je veoma ograničeno, iskoristite ga za ono što vam je najlepše i što vam najviše znači.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nema mjesta za kajanje kad se ispuni, ili ispusti, ono što nismo ni sanjali da se u stvari za malo pa ispunilo; ispustiti… to vam je kao primaknuti pa odmaći ruku od zvona na vratima, upravo na vrijeme, kad se vrata sama od sebe, ispotiha i bezvučno otvaraju… i sada vi možete da nastupite i SUDARITE SE sa svojom sjenom od oblaka, SREĆOM pa si došao na vrijeme, kažem sebi- kažem tebi a to je potpuno ISTO jer ne strijepim od uzaludnosti i ničeg se više ne plašim. Osim toga, ti se ne gubiš već polaziš za mnom ostavljajući vrata našeg zajedničkog doma za nama. Eto, tako smo se sretno sreli, mi uzaludni ili zaludni slučajni prolaznici, sada oboje tu, na ulici čekamo da se vratimo kući vezani ruku za ruku, vezom za svagda… sve počevši od (ne)oglašavajućeg zvona za poziv, unaprijed usaglašeni gledamo jedno u drugo kao da nikad više nećemo proći jedno drugom. Ne bolest bez bolesti, već istovremeno propisani jedno drugom… kao trajni lijek jednog za drugim, zadovoljena čežnja: kao sjenka koja me u stopu prati, a ne proganja ili sveti; kinjimo se smijehom razvučenim u radost pa sreću, neprolazni sebi i drugima, ljubimci (od) srca i duše tvoje do moje.
Čitam o strahu i ja živim u strahu i ne vidim ono isto što vi vidite ispred i iza sebe, što neumitno protiče. Plašim se sreće jer vjerujem da će mi se ono što mi je najljepše i što mi najviše znači, pod uslovom da to zaista posjedujem, odjednom i zauvijeki izgubiti, nestati i ostaviti me samu. A to sam ja. I zato nisam sigurna da stvarno želim da ga imam, pa makar samo za sebe. Taj strah dugo traje i ako ga smjestim u svoj život, mislim da bi ga odugovlačio, proširio ili produžio, ali mjesta za kajanje zbog sopstvenih postupaka ne bi ni tada bilo. Jer, dok postupci traju, traje i život i njegovo mijenjanje, dopuna i uskraćivanje. Na kraju ništa ne ostaje, kažu: samo kajanje, ali ja ne vidim mjesta ni za to…