Kad se čovek posvađa s nekim, poput nekoga s drugačijim političkim uverenjima, s bezobraznim komšijom ili čak neurednim cimerom, svađa se brzo može pretvoriti u takmičenje u vikanju.
Ipak, prema Vanesi Bons, profesorki organizacijskog ponašanja na Univerzitetu Cornell, vikanje tokom svađe ne samo da potkopava efikasnost poruke koju čovek želi preneti, već pokazuje i nedostatak poverenja u vlastitu sposobnost da utičemo na druge.
Kao što je Vanesa napisala u nedavnom članku u Wall Street Journalu, ‘iako smo često previše samouvereni u svoja uverenja, sklonost vikanju, bilo na komšiju, prijatelja ili protivnika, dolazi iz nedovoljnog samopouzdanja u sopstvenu sposobnost da u to uverimo druge’.
Bons, čija knjiga ‘Imaš više uticaja nego što misliš: Kako podcenjujemo svoju moć uvjeravanja i zašto je to važno’, provela je svoju karijeru proučavajući kako ljudi utiču jedni na druge.
Iako su mnoga istraživanja pokazala da većina ljudi sebe smatra boljim od prosjeka kad su u pitanju kvaliteti poput kreativnosti, moralnog karaktera i atletskih sposobnosti, to se samopouzdanje ne proteže na to kako ljudi percipiraju svoje društvene sposobnosti ili na to kako ljudi misle da ih drugi doživljavaju.
Potcenjujemo svoju sposobnost uveravanja drugih
Ljudska sklonost potcenjivanju svoje sposobnosti da utiču na druge se pokazala čestom među ljudima, što su pokazala brojna istraživanja provedena tokom poslednjih godina.
To uključuje ankete koje pokazuju da su ljudi skloni da pretpostave da su drugi manje zainteresovani za njih nego što stvarno jesu, studije koje pokazuju da su ljudi mislili da ih stranci vole manje od onoga što su ti isti stranci rekli naučnicima koji su provodili istraživanja.
– Zajedno, ova dva naizgled kontradiktorna, ali zapravo komplementarna, skupa nalaza stvaraju savršenu oluju koja dovodi do vikanja – opisuje Bons.
– S obzirom da verujemo da smo upućeniji, moralniji i manje podložni pristranosti od prosečnog čovjeka, to potiče ljude u uverenju da ih se treba slušati – objašnjava ona.
– Međutim, takođe ne verujemo da imamo sposobnost da uverimo druge, što je posledica nesigurnosti u to slušaju li nas ljudi oko nas ili nas ignorišu – kaže Bons i dodaje da ‘vičemo jer ne mislimo da će nas ljudi inače slušati’.
Vikanje tokom svađe nije nimalo delotvorno
Kao što svako ko se našao u svađi zna, kada su u pitanju određene teme, može biti teško ne povisiti glas. Međutim, koliko god da je primamljivo vikati, ono se u većini slučajeva ljudima obije o glavu.
Brojne studije su pokazale da je vikanje manje efikasan način uveravanja drugih, pogotovo ako već nisu skloni da vam veruju.
Umesto toga, nežno uveravanje obično je najefikasnije. To uključuje taktike kao što je ukazivanje na nepovezanost između onoga što čovek misli i govori u odnosu na ono što radi, ili onoga što preporučuje drugima da treba da rade.
Kako efikasno preneti svoja mišljenja i stavove?
Na primer, ako neko veruje svom lekaru kada je u pitanju medicinski savet koji nije povezan s koronom, ali ne i kada nudi preporuke vezane za COVID-19, tu se pojavljuje nelogičnost i prekid povezanosti. Još jedan dobar primer je i čovek koji svojim starijim roditeljima preporučuje da se pridržavaju mera opreza u vezi s koronom, a on sam ih ne primenjuje.
Druga strategija je postavljanje pitanja, kao način da nekoga navedete da artikuliše svoje misli i stavove, što je način da navede ljude da ponovo promisle o određenoj temi i svojim gledištima, piše Lifehacker.
Možete vikati o nekoj temi sve dok ne poplavite, ali ako vas čovek ne sluša, ništa se neće promeniti. Međutim, ako možete navesti istog tog čoveka da razmišlja i angažuje se o vezi neke teme, postoji šansa da će ponovo o svemu razmisliti i možda i promeniti svoje mišljenje i stavove.
Kad sledeći put pred vama neko počne da priča o tome zašto misli da je njegov doktor u zabludi vezano za neku bolest, pokušajte se suzdržati od podizanja glasa. Neće pomoći, svi će se uzrujati, a vi ćete samo završiti razgovor frustrirani i bez ikakvog učinka.
Umesto toga, ako mislite da postoji šansa da se s njima sarađujete na produktivan način, pokušajte s mekšim, nežnijim pristupom.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Nedostatak argumenata,nedostatak zivaca,nedostatak tzv parlamentarizma,,su karakteristike podizanja glasa.Odnos sagovornika u dijalogu takodje je bitan u tumacenje podizanja glasa kao i tema dijaloga .sto ukazuje na kompleksnost komunikacije u medjuljudskim odnosima zbog individualnih razlika sagovornika .
Nemam sumnju u slozenost medjuljudskih odnosa pa tako ni u viku koja se ne definise kao histericnost smatram mehanizmom govora u medjusobnim odnosima koji su sukob oko nekog misljenja,ponasanja,tretiranja u kome dva sagovornika ili vise njih ucestvuju u odredjenoj temi koja svojim znacajem doprinosi jacem tomu zbog upliva emocija ili stalozenijem razgovoru o manje znacajnim temama.Takodje da povisen ton nije sredstvo koje bi relativno normalan covek izabrao kao nacin komunikacije ,osim u politickim dijalozima kada se pribegava da bi se postigao kao neki autoritet nad sagovornikom.Vikom se nista ne postize ali situacije nerazumevanja medju sagovornicima parlamentarnim nacinom su uglavnom posledica nerazumevanja ili skretanja sa teme nekog od sagovornika sto uslozava razgovor.Takodje mislim da nije iskljucivo vezan za dokazivanje pred sagovornikom u svoj iznesen stav vec za obostrano razresenje nesporazuma.Zato mislim da povisen ton je posledica nerazumevanja u kome je jednom sagovorniku(uglavnom onom ko vice,ali ni to ne iskljucivo)stalo do razumevanja.Pri tome ne mislim na bezprizorne svadje.
Retko kad primenjujem podizanje glasa, a kad već do toga dođe, moguće je i primenjivanje sile u cilju smirenja situacije jer druga strana ne poznaje niti zaslužuje druga mirnija rešenja.