Ispod festivalske duge

U glavnom takmičarskom programu ovogodišnjeg Berlinala imalo se šta zavoleti. Recimo, film „Na telu i duši” mađarske rediteljke Ildiko Enjedi („Moj dvadeseti vek”), koji je prikazan na samom početku, a još uvek odjekuje kao ekscentrična, iznenađujuća i neočekivana romansa kroz koju ova scenaristkinja i rediteljka deli sa publikom svoja razmišljanja o ljudskom stanju, o tome kako živimo svoj život i kako se (za)volimo.

Film počinje zagonetno, snimcima dva jelena u snežnoj šumi, divnim bićima koja se vraćaju u prekidima. Zatim nas Enjedijeva vodi u klanicu i upoznaje sa dva lika sa očiglednim teškoćama u komunikaciji. Sa ćutljivim, mršavim računovođom Endreom paralizovane ruke i usamljenom sanitarnom inspektorkom Marijom koja takođe jedva progovora. Ovakvi filmski junaci prolaze nezainteresovani jedno pored drugog svaki dan. Sve dok psiholog kompanije tokom rutinskog intervjua zaposlenih ne otkrije da njih dvoje iz noći u noć sanjaju identične snove – o dva graciozna jelena koji se nežno vole u snežnoj šumi. Od tog trenutka počinje čudesna melodrama u kojoj dva junaka, naizgled nepogodna za međusobnu ljubav, ne mogu da ignorišu intimnost koju tako lako dele u snovima. Tu počinje i autorkino istraživanje mogućnosti da se skladan odnos uspostavi i usred bela dana. Lep film koji se s lakoćom probio u sam vrh ovogodišnjih favorita. Film „Na telu i duši” Ildiko Enjedi otkupljen je za prikazivanje u Srbiji.

I čileanski film „Fantastična žena” Sebastijana Lelija („Glorija”) osvojio je srca i gledalaca i kritike kao neuobičajena ljubavno-životno-tragičarska priča između transrodne osobe Marine i sredovečnog muškarca koji će naprasno umreti od aneurizme. Njegova iznenadna smrt pokrenuće lavinu porodičnih optužbi na račun Marine i njenog pola, otvara se Pandorina kutija predrasuda, zabluda i mržnje s kojom će ova nežna i bolnim gubitkom skrhana žena zarobljena u muškom telu morati da se nosi. U „Fantastičnoj ženi” svu pažnju prikuplja začudna glumica Danijela Vega koja superiorno portretiše lik Marine, ne ostavljajući nikog ravnodušnim.

Mnogo radosti doneli su i filmovi „Zabava” („Party”) britanske rediteljke Sali Poter i „Druga strana nade” kultnog finskog autora Akija Kaurismakija. Oba se mogu definisati i kao veoma uspele i dopadljive političke satire, koje povremeno mame i na grohotan smeh.

Izvrsno napisan i vanserijski glumljen crno-beli film Sali Poter snažno je oslonjen na jezik pozorišta. Kamerna, satirično-humorno-samoironijsko-intelektualna drama vrti se oko jedne intimne kućne zabave koju je priredila Dženet (Kristin Skot Tomas) kako bi proslavila svoj politički uspon i imenovanje na poziciju ministra u senci. Tu je njen, naizgled, prilično oronuli suprug – profesor (Timoti Spal), cinična sestra (izvanredna Patriša Klarkson), sa nemačkim mužem zaluđenim budizmom i psihologijom (Bruno Ganc), čuvena profesorka lezbijka (Emili Mortimer) sa svojom devojkom i berzanski mešetar na kokainu (Kilijan Marfi), sa pištoljem sakrivenim u preskupom odelu i saznanjem da ga žena, koja svaki čas treba da stigne, vara. I to upravo sa političarkinim oronulim mužem. I tako je Sali Poter zavrtela pravi ringišpil tajni i laži koje čehovljevski vrcajući izlaze na površinu. I tako je glumački ansambl dobio priliku da zablista u kreativnom tvorenju likova koji su za dugo pamćenje. Sasvim je moguće i za kolektivnu berlinsku nagradu.

Kaurismakijeva „Druga strana nade” na izvestan način tematski nastavlja ono što je ovaj autor autentične i dosledne filmske estetike započeo u filmu „Avr”. Tema je, dakle, izbeglička. Samo što su umesto afričkih, sada u centru sirijske izbeglice. Tačnije, jedan Sirijac čija će glava promoliti iz ugljene prašine tovarnog broda koji je upravo uplovio u helsinšku luku. Sirijac traži politički azil, finsko Ministarstvo spoljnih poslova ga odbija jer procenjuje da situacija u Alepu, iz kojeg je stigao, nije toliko dramatična, te sirotom Kaledu ne preostaje ništa drugo do da beži i da se skriva. U jednom restoranu na periferiji grada u kojem postaje deo neobične, tipično kaurismakijevski iščašene galerije likova, svojevrsne utopijsko-harmonične ugostiteljske unije, kroz koju autor pokazuje svoje čvrsto verovanje da svet može biti i bolje i lepše mesto za život. Samo da se Kaledu nije dogodio taj krvavi susret sa pripadnicima neonacističke grupe pripadnika takozvane Armije za oslobođenje Finske.

Među bolje takmičarske filmove svakako spada i „Pokot” („Trag zveri”), promućurni triler legendarne poljske rediteljke Anješke Holand (prijateljice Rajka Grlića i Srđana Karanovića sa kojima je studirala u Pragu), rađen prema krimi-romanu savremene poljske književnice Olge Tokarčuk. Ekscentrična heroina koja živi u osami na rubu šume, krenuće u krvavi pohod, u serijal grotesknih ubistava kako bi kaznila krivce za stradanje voljenog psa. Na njenom nišanu našli su se načelnik, šef policije, biznismen, ali i lokalni sveštenik. Zajedničko svim njenim žrtvama jeste to što su svi lovci, a lov je u filmu Holandove metafora za kulturu sile. Za odnos prema prirodi i prema slabijima od sebe. Na Anješkinom „nišanu” je i katolička crkva koja, kroz lik sveštenika što tvrdi da se ono biblijsko „Ne ubij” ne odnosi na životinje već samo na ljude, daje legitimitet kulturi sile.

Ovoj grupi do sada najboljih filmova 67. Berlinala juče se priključio i „Povratak u Montauk” sa producentskim i rediteljskim potpisom slavnog nemačkog autora Folkera Šlendorfa, sa Stelanom Skarsgardom i Ninom Hos u glavnim ulogama. Pravi, klasični film sa dobro razvijenom pričom o gostovanju nemačkog pisca u Njujorku, sa motivima ljudske sreće i bola koji stiže sa sećanjima na izgubljenu ljubav i na sve ono neučinjeno zbog čega postoji kajanje. I film Folkera Šlendorfa otkupljen je za prikazivanje u Srbiji.

Berlinski festival se bliži kraju i trenutku kada će reditelj Pol Verhoven, kao predsednik žirija, proglasiti dobitnika ovogodišnjeg „Zlatnog medveda”.

(Dubravka Lakić, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.