Na filmu je najvažnije da vam ljudi veruju

Na premijeri filma „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato” scenariste i reditelja Srđe Penezića prošle srede u Centru „Sava”, Slavko Štimac se predstavio u najboljem svetlu.

Jedan od najpoznatijih glumaca na prostoru bivše Jugoslavije debitovao je 1972. godine u filmu „Vuk samotnjak”, u kojem je igrao malog pastira Ranka. Usledio je „Salaš u malom ritu”, uloge su se nizale u „Vlaku u snegu”, „Specijalnom vaspitanju”, „Ko to tamo peva”… sve do, po mnogima, njegove najbolje kreacije u filmu „Sjećaš li se Doli Bel” Emira Kusturice.

Štimac je dosad odigrao u 70 filmova i TV serija.

Film „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato” prava je škola života. Da li je to bio plan?

U sklopu svih događanja jeste, jer ovaj film će dotaći srca ljudi. Stari bračni par nalazi bebu, ostavljenu u korpi pored pekare, dečaka koga nazovu Dobrica, zbog dobre naravi koju ispoljava od početka. I on je takav, prepun dobre volje bez obzira na to kroz kakve teškoće prolazi.

Da li ste imali „Dobricu” u stvarnom životu?

Jesam. To su, uglavnom, ljudi koje srećemo u svakodnevnom životu, ali često to ne znamo. Dobri ljudi su uglavnom skromni i ne ističu se. Ipak, ponekad ne mogu da sakriju svoju dobrotu.

Ko je birao glumce za „Dobricu”?

Reditelj Srđa Penezić je dugo živeo u Americi. Jednostavno, nije dobro poznavao mlađe glumce pa sam ih ja, uglavnom, predlagao. Neke je, naravno, poznavao još iz svojih studentskih dana. Recimo, Bogdana Diklića.

Koju sudbinu ima ovaj film?

Film je krenuo u bioskope. Rano je govoriti o njegovoj sudbini. Najvažnije područje su mu države bivše Jugoslavije. Film se sada prikazuje po Srbiji i Crnoj Gori, a 12. novembra „Dobrica” učestvuje na filmskom festivalu u Zagrebu. Naravno da razmišljamo i o inostranstvu. Na osnovu dobrih reakcija ljudi koji nisu sa ovog područja vidi se da film ima univerzalnost. Bez ikakvih problema „komunicira” i sa strancima.

Bili ste od 1996. nekoliko godina u Americi. Zašto?

U Njujorku sam bio iz potpuno privatnih razloga. Moja supruga je dugo živela u Njujorku. Nije mi bio plan da tamo živim trajno. U Americi sam igrao u nekoliko niskobudžetnih filmova, ali to nije posebno značajno.

Koji vam je orijentir u radu?

Meni je važno sve. I scenario i saigrači u glumačkom timu. Bilo bi idealno kada bi imao privilegiju da mogu da biram između više scenarija pa da prihvatim nešto što mi najviše odgovara kao što je to slučaj u velikim kinematografijama. Ali mi smo malo tržište.

Koju ulogu posebno pamtite?

Verovatno prvu. U filmu Obrada Gluščevića „Vuk samotnjak”. To pamtim kao ulazak u svet filma. Imao samo samo 11 godina. U tom filmu meni se sve događalo prvi put, pa mi je to i sad nešto što mi je obeležilo ceo život. Posle je sve išlo jedno za drugim, a dosta toga sam i zaboravio. Mnogo je godina prošlo. Inače mi volimo da kažemo da će ona sledeća uloga biti najviše za pamćenje jer je najviše volite.

Kusturica kaže da ste glumac za ugled. Od kad se znate?

Znamo se iz mladićkih dana iz zajedničkog rada u više filmova. Hvala mu na komplimentu. Ne znam kako bih to komentarisao zato što je to više pitanje za njega, nego za mene.

Šta je vama važno pri snimanju?

Uz tekst i pripremu vrlo je važna i dobra atmosfera. Pritom, mislim na potrebu da se svi članovi ekipe osećaju dobro jer to i zaslužuju. Svako je važan. U dobroj atmosferi ljudi su mnogo više motivisani da daju sve od sebe. Moram reći da se to, uglavnom, i vidi kad se snimanje filma završi.

Da li volite pozorište?

Volim pozorište. Tu je posredi direktan kontakt sa publikom i to je poseban doživljaj. Film je malo drugačiji, ali ipak je, u suštini, slična stvar. U pozorištu i na filmu je najvažnije je da vam ljudi veruju.

Kako to proveravate?

Kao najveći kompliment doživljavam kad mi neko kaže: „Ti kao da nisi glumio.”

Ko je od poznatih bio pravi primer za takvu glumu?

Pavle Vuisić. Za njega su često govorili da „uopšte ne glumi”. I te kako je on glumio, ali je toliko dobar da se to ne vidi.

Šta sad planirate?

Imam planove koji zavise od mnogo toga. Pre svega od novca, pa ne bih sad da pravim račun bez krčmara. Naravno, radi se o novim projektima koji su vezani za moju profesiju.

Kako se snalazite u porodici?

Vrlo dobro. Živim sa suprugom Vesnom. Ona je akademski slikar i scenograf, autor crteža i producent u našem filmu „Dobrica”. Zajedno smo ovo pripremali i realizovali. Moj sin Vid je odrastao i samostalan čovek. Njegova profesija nema veze sa mojim zanimanjem. On se bavi ekonomijom.

Kako pokazujete ljubav?

Pre svega, delima, jer ako stvarno nekoga volite ta osoba to vidi i zna. Najbitnija su dela. Ona uvek govore više od reči.

Političarima je najvažnije da skupljaju glasove. Kako doživljavate zvanične državne istine?

Sve primam sa rezervom. Naročito kad su političari u pitanju jer njima je očigledno najvažnije da skupljaju glasove.

(Slavko Trošelj, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.