Branko Rosić u pregovorima za ekranizaciju romana

BEOGRAD – Novinar i pisac Branko Rosić rekao je za Tanjug da je trenutno u pregovorima o ekranizaciji svog drugog romana „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“.

„U debelim pregovorima sam da bude ekranizovanje. Serija se neće tako zvati, suviše je dugačko. Ko bi gledao na televiziji mislio bi da je vremenska prognoza“, rekao je Rosić.

Nekadašnji član pank benda Urbana gerila na početku osamdesetih, i kasnije elektro grupe Berliner štrase, Rosić je nakon iskustva pisanja za brojne časopise danas zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“.

Za svoje romane „A tako je dobro počelo“ (2015), „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ (2018) i nedavno objavljeni „Dolazak matadora“, Rosić kaže da su pisani da budu „filmični“.

„Rekao sam Milošu Bikoviću: „Spominjem te u knjizi, a voleo bih da ti glumiš“. A on kaže: „Pa neka mene glumi neko drugi“. Kao on će da bude junak iz knjige Maks. On mi pada na pamet, on bi bio odlian“, naveo je kao ilustraciju Rosić.

Govoreći o percepciji njegovih romana u srpskoj književnosti u kojoj vladaju, kako je ocenio, fahovi i socijalna autofikcija, Rosić je rekao
da možda kao autor deluje blazirano i van žanra.

„I onda je dobro da se zagrlim sa ekranizacijama, da nekako budem pisac koji će biti ekranizovan. To mi mnogo znači, da me tako trasira“, priznao je Rosić.

Kad je kao novinar počeo da pisanjem knjiga, Rosića su mnogi odmah pitali da li su u pitanju kolumne, intervjui ili se radi o muzici.

Prema njegovim rečima, ispada da je prirodno da kuvar ili astrofizičar napišu roman, dok je „to tako sumnjivo“ ako ih piše novinar.

Rosić je napomenuo da je novinarski jezik različit od jezika romana i da mu je urednik knjige govorio: „Stani, ovo nije kolumna“.

„Različiti su zato što u novinarskom tekstu mora da bude sve jasno, a u knjizi čitaoci vole da zamišljaju. Čitaoci romana vole da su učesnici, da im ostaju razmišljanja, zamišljanja. Ne mora u knjizi da bude sve jasno“, istakao je Rosić.

Priznavši da se njegovi romani lako čitaju, Rosić je rekao da će za one koji ga ne vole biti lak pisac.

Upitan za poređenje sa Momom Kaporom, Rosić je rekao da on nije to, iako je „on bio velika fora“ osamdesetih.

Navodeći da je sa urednicima njegovih knjiga „uvek krš i lom“, Rosić je naveo da mu je u „Dolasku matadora“ predloženo da izbaci početne dve glave.

„Tako sam zamislio. One tu mogu i da ne budu, ali meni je stalo da tu budu“, rekao je Rosić.

Rosić je rekao da voli da otkriva i razgovara sa nepoznatim i neočekivanim ljudima „koji imaju nesvakidašnje priče“,
kao ulični svirač iz Knez Mihailove koj je šezdesetih prodao kožnu jaknu Džimiju Hendriksu ili čovek koji je otkrio hip-hop.

Roditelji su se brinuli zbog Rosićeve sklonosti ka maštanju, pa je zbog njihove želje da se bavi nečim egzaktnim postao inženjer mašinstva, iako, kako navodi, nije bio dobar student.
„Sreo sam svog asistenta koji je sad profesor. Kaže: „Mi smo ponosni na tebe, prisvajamo te za našeg inženjera iako se ti time nikad nisi bavio“. Ali ja sam bio loš! „Ne, ne!“, rekao je Rosić.

Kraljica Elizabeta II odlikovala je pre nekoliko godina Rosića Medaljom Britanske imperije za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.

„Prohodao sam u „Hajd parku“ u Beogradu, prvi put ušao sa roditeljima u autobus „Lejland“ i sišli smo kod „Londona“, a tu je bioskop „Odeon“. Možda je mene odredila ta geografija beogradska“, primetio je Rosić.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.