Damijen Žale: O sebi razmišljam kao o istinskom nomadu

U istoriji dugoj preko 30 godina, Škotski plesni teatar prvi put gostuje u našem regionu i to 26. marta u Sava Centru u okviru 14. Beogradskog festivala igre.

Celovečernji komad „Jama“ inspirisan je japanskim paganskim ritualima i posebno kreiran za ovu trupu od strane popularnog Damijena Žalea.

Koreograf, koji tokom poslednje decenije potpisuje neke od najcenjenijih produkcija svetske scene, uključujući i nagrađivane radove nastale u saradnji sa Akramom Kanom, Sidijem Larbijem Šerkauijem i Marinom Abramović, udružio je ovoga puta svoje ideje i energiju sa poznatim vizuelnim umetnikom Džimom Hodžisom, koji je osmislio scenografiju.

Žale se, povodom svog gostovanja na Beogradskom festivalu igre, prisetio da je poslednji put bio u Beogradu u septembru 2001. godine i da je to za njega bio veoma osetljiv momenat, te da je srpska prestonica tada ostavila izuzetno jak utisak na njega.

„Čuo sam za festival i ranije i neverovatno sam počastvovan što će gostovati „Jama“. Mislim da postoji neki poseban intenzitet i radoznalost kod balkanske publike, tako da jedva čekam da vidim na kakav prijem će predstava naići“, kaže Žale.

On objašnjava da je „Jama“ jedinstven komad, koji ne koristi nužno tradicionalne kodove igre, čak ni one koje označavamo „savremenim“.

„Proizašla je iz intuicije, koju sam pokušao da ispratim sve do premijere. To je predstava koja ima jak, primitivan osećaj u sebi, a ipak je napravljena sa idejom da pripada današnjem vremenu“, kazao je koreograf.

„Jama“ je, prema njegovim rečima, raskršće između skulpture i rituala, „u isto vreme je skulpturalna i visceralna, mentalna i senzualna, istražuje dosta širok spektar pokreta i neverovatno je zahtevna za osam igrača koji je izvode“.

„To je predstava koja poziva publiku da se prepusti i preda joj se, kako bi se mogla u potpunosti oceniti. Na neki način se fokusira na transformativni aspekt našeg stanja, na ispitivanje načina na koji smo vezani jedni za druge i za našu okolinu, pokušavajući da predstavi našu ljudskost kroz skromniju ili bar ralativizovanu perspektivu“, pojasnio je Žale.

O „Jami“ je počeo da razmišlja kada je bio rezident Fondacije Roberta Raušenberga na Floridi, zajedno sa američkim umetnikom Džimom Hodžisom i njegov predlog ga je naterao da razmišlja o planini.

„Sinulo mi je da su planine oduvek imale veoma posebno značenje u mitologiji, i posledično, u religijama – mesto kontakta između svetova, mesto transcedencije. Putujući u Japan, počeo sam da istražujem kako su planine u toj zemlji predmet divljenja i obožavanja. Na putu u Tohoku, pokazali su mi „yamabushi“, monahe askete, koji i danas praktikuju neku vrstu obožavanja planine, koju smatraju istovremeno, i majkom i grobom. Redovne molitve na stotinak kilometara od zabranjene zone oštećene nuklearne elektrane u Fukušimi, za mene su bile veoma moćan čin, koji me je naterao da ponovo razmislim o našoj vezi sa svetom“, ispričao je Žale.

„Jama“ je, dodaje koreograf, savremena interpretacija veoma drevnih ideja, a svoje misli prikazao je i u filmu „The Ferryman“, koji je napravio sa Žilom Delmasom, u naraciji Marine Abramović, a koji će takođe biti prikazan tokom beogradskog festivala.

Žale naglašava da je rad Marine Abramović na odnosu mentalnih i fizičkih granica neverovatna inspiracija za svakoga ko se bavi telom kao alatom.

„Marina je neverovatna, upoznali smo se 2005. u Rimu i skoro da smo odmah postali prijatelji. Kada sam počeo da radim sa Sidijem Larbijem Šerkauijem 2000. godine, ona je uvek bila referentna figura. Godine 2013, Larbi i ja smo pozvani da prihvatimo izazov stvaranja nove verzije Ravelovog „Bolera“ u parsikoj Operi, gde je ovaj muzički komad izveden prvi put. Smatrao sam da treba da pozovemo Marinu“, ispričao je Žale.

Uveren da umetnik može zaista upoznati drugog umetnika radeći sa njim, Žale kaže da Abramović ima „prelep način da prati svoj radikalni pristup, koji je inkluzivan“.

„Ima tu puno velikodušnosti i ima fantastičan humor. Mnoge stvari koje je rekla igračima u tom periodu i dalje nosim sa sobom. Bila mi je neverovatna podrška i veoma sam ponosan što je govorila tekst koji sam ja napisao za film“, kazao je Žale i najavio da će naredne godine u Antverpenu zajedno raditi na projektu koji će režirati Peleas i Melisande, zajedno sa Larbijem.

Žale smatra da je stvaranje koreografije kolektivno iskustvo i kao takvo „blagoslov“.

„Zanima me različitost, razlika, i to ide mnogo dalje od oblika tela ili tehnike, ali takođe i od tačke gledišta. Zanima me razgovor sa igračima, sa kojima radim, čak i ako je neverbalan. Verujem da smo mi produžeci jedni drugih i volim da vidim osobu koja radi nešto što samo ona može da uradi. Ima toliko misterije u tome“, rekao je koreograf, dodavši da će morati da ide u Dandi pre predstave u Beogradu, kako bi igrače ponovo uveo u dubine komada.

Žale trenutno radi, prvi put, na kreiranju koreografije za igrani film. Reč je o novoj verziji „Suspirije“ Darija Arđenta, sa Tildom Svinton u ulozi koreografa i Dakote Džonson koja je glavna igračica, dok režiju potpisuje Luka Guadanjino.

„Neverovatno je zahtevno, a ipak uživam u tom iskustvu rada u novom mediju. Povezuje se dosta sa temama na kojima sam radio, kao što je paganizam, rituali, distorzija tela. Takođe. „Bolero“ će biti ponovo postavljen u pariskoj Operi u maju, a imam i novi projekat u Meksiku. Biće to zanimljiva godina za mene“, rekao je Žale.

O sebi razmišlja, kako kaže, kao o istraživaču, istinskom nomadu.

„Koristim svoju kreativnost poput alata za širenje svesti, ali takođe i kao način da stvorim svoj balans sa svetom, pokušaj da ga razumem, ali najviše, kao način da se povežem sa ljudima kojima se divim“, naglasio je Žale.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.