Šaponja: Svačim sam se bavio, ali sebe smatram pesnikom

BEOGRAD – Novosadski književnik, izdavač i psihijatar Nenad Šaponja kaže da iako se u životu bavio nekolicinom zanimanja sebe doživljava najpre kao književnika, tačnije pesnika.

„Ljudi imaju mnogo uloga u životu. Ja imam tu sreću ili nesreću da imam više različitih zanimanja i čak obrazovanja… Iako je izdavač jedno od mojih zanimanja, ono nije ključno. Ja sebe doživljavam kao pisca, kao pesnika, ništa drugo… A svačim sam se bavio“, izjavio je Šaponja sinoć na gostovanju na platou Biblioteke grada Beograda.

Šaponja je opisan kao netipičan pesnik, na šta je on otkrio da nije tip koji stalno piše pesme i da to s godinama postaje sve teže.

Kako je naveo, za tridesetak godina književne karijere je objavio šest zbirki pesama i pritom izdvojio „Slatku smrt“, koja ima pedesetak stranica, a za čije pisanje mu je, kako kaže, ipak trebalo 12 godina.

Pored toga, navodi, mnoge pesme je napisao „svuda sem kod kuće“, po hotelima, aerodromima.

„Ja kao pesnik koncentraciju imam samo kad sam okružen tuđim jezikom. Nikada me nije spopala nostalgija, uvek mi je zanimljivo kad odem negde“, ističe Šaponja.

Šaponjine knjige predstavljaju iskustvo putovanja u najrazličitije delove sveta, a „iz njih se mogu dobiti lepe i važne informacije iz celog sveta, o funkcionisanju izdavaštva u drugim zemljama i koje knjige se nalaze na pocašnim mestima u knjižarama Istanbula ili Kine“.

Njegovo delo „A Brisel se da prehodati lako“ (2018), koje je nedavno nagrađeno godišnjim priznanjem „Moma Dimić“, prevedeno je na i engleski jezik, dok je zbirka „Izgledam, dakle nisam“ prevedena na slovački i azerbejdžanski jezik.

Šaponja, kao eminentni književni kritičar, smatra da se kritičar ne postaje, već rađa.

„Kada ste pisac, vi pišete o stvarima koje vas zanimaju, a kao kritičar morate razumeti drugog, izmeriti ga svojim merama. Ali, morate i voleti taj posao i književnost“, navodi Šaponja.

Pored toga, po njegovim rečima, mora se imati i osećaja za to zanimanje.

„Po tome se i razlikuju kritičari od profesora na fakultetu. Pravi kritičar mora prekognitivno da zna: ovo jeste, ovo nije. Mora odmah da oseti i njegov posao je da tako prepozna dobre, velike pisce. Ja kao kritičar u tome imam sreće, mogu da osetim“, kaže Šaponja.

Govoreći o „fenomenu nevidljivosti pisca“ i tome da li može da se desi da neki pisac umre nezapažen, Šaponja primećuje da su „kod nas mnogi živi pisci nevidljivi“.

„Ono što valja – postoji. U Kini su prevedene knjige Vaska Pope… Milorad Pavić je u svetu lepo prevođen. Njegov roman „Drugo telo“ je na nivou „Hazarskog rečnika“. Fantastičan roman, ali o njemu ovde niko nije govorio, bio je nevidljiv. A u knjižari u Pekingu pored „Hazarskog rečnika“ stoji „Drugo telo“. Njima je to važno i tako postaje velika kultura“, zaključuje Šaponja.

Pored nagrade „Moma Dimić“, koja se dodeljuje za prozno delo koje na umetnički relevantan način ostvaruje veze sa drugačijim kulturama, Šaponja je dobitnik i Brankove nagrade za najbolju prvu pesničku knjigu, Prosvetine nagrade za knjigu godine, priznanja „Milan Bogdanović“ za najbolju kritiku i nagrade „Miroslav Antić“ za zbirku „Izgledam, dakle nisam“.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.