Sećanje na Kafku – pisca beznađa i apsurda

Na današnji dan, 3. jula 1883. godine, u Pragu je rođen Franc Kafka, pisac beznađa, očaja ili apsurda, pisac uprkos samom sebi, kako ga neretko nazivaju, jedan od najznamenitijih ali i najtajanstvenijih i najkontroverznijih predstavnika moderne proze.

Živeći neprekidno u egzistencijalnoj zebnji, stvorio je značajno delo o opštoj nesigurnosti i ugroženosti čoveka, služeći se prevashodno postupkom groteske, paradoksa i fantastike.

U svim njegovim pripovetkama i romanima usamljeni čovek bačen je u svet u kojem vlada obrnuta logika, tj. paradoks.

Neki teoretičari i književni kritičari pribegavaju sociološko-istorijskom tumačenju Kafkinih dela, mnogi ih tumače biografski, odnosno psihološki, mada ima i onih (Maks Brod recimo) koji delu pristupaju sa religijsko-mitološkog stanovišta, kao i onih koji se drže tzv. imanentnog čitanja, tj. samog teksta, zanemarujući pri tom spoljašnje okolnosti.

Kao malo koje delo svetske književnosti pre i posle Kafke, delo ovog pisca u celini je prožeto snažnim osećajem straha, krivice, beznađa, očaja i verom u goru budućnost (kod Kafke može biti samo gore, boljeg naprosto nema, svaki ishod je nužno rđav).

Pa ipak, budući artikulisan u delu, čini se da je sav taj očaj nadišao samog sebe. Kafka je testamentom odredio da se njegova neobjavljena dela spale, ali Maks Brod, njegov prijatelj i izvršilac testamenta, nije ga poslušao, tako da je veći deo Kafkinog opusa štampan posthumno.

Dela: romani „Proces“, „Zamak“, „Amerika“, pripovetke „Preobražaj“, „Jazbina“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“, „Prolaznici koji trče“…

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.