U BDP obeležen vek od rođenja Radeta Markovića

BEOGRAD – Beogradsko dramsko pozorište danas je obeležilo 100 godina od rođenja čuvenog glumca Radeta Markovića (1921-2010), a tim povodom otvorena je i izložba fotografija iz predstava u kojima je igrao ovaj dramski umetnik, pretežno na sceni ovog teatra.

“Uvek se setim svog oca kada prođem pored Crvenog krsta, jer je BDP bio čitav njegov svet. Moj otac jeste igrao i na drugim teatarskim scenama u prestonici, snimao filmove i serije, ali pozorište na Krstu je bilo njegovo. Tu je počeo karijeru, na ovom mestu je sebe izgradio”, nadahnuto je o ocu govorio njegov sin, istaknuti filmski reditelj, scenarista i dramski pisac Goran Marković.

Sin velikog glumca i glumice Olivere Marković podsetio je da je sadašnja zgrada BDP-a davno bila dom kulture, gde su se održavale razne svečanosti, izložbe, a postojao je i bioskop u koji ljudi uglavnom nisu odlazili.

Onda se iz gradske uprave došlo na ideju da se tu osnuje pozorište, te je bilo neophodno formirati glumački i autorski ansambl i kako Marković kaže – “popuniti repertoar glumcima koji će igrati predstave”. U početku su dolazili glumci iz provincije, pretežno amateri da glume u komadima.

Kasnije su, sada već antologijski glumci stasavali na ovoj sceni i pokazali da umeju igrati drugačije nego što je publika navikla, koja se oduševila mladim talentovanim nadama.

“Ovde su počinjali, osim mojih roditelja, Ljuba Tadić, Zoran Radmilović, Predrag Pepi Laković. I nikad neću zaboraviti jedan divan gest, a to je da je tokom zime na okretnici tada trojlejbusa 11, šofer u zavejanom vozilu čekao glumce da završe predstavu. Nije hteo da vozi dok njih ne poveze, tada je to bio poslednji trolejbus do sledećeg dana”, prisetio se filmski i pozorišni reditelj.

Otkrio je Goran Marković da ipak ima sve svoj kraj, i tako se desilo da je duh ovog teatra narušen onda kada je bila skinuta predstava “Čekajući Godoa” po avangardnoj drami Semjuela Beketa.

“Mogu sada da otkrijem, na neki način je ta predstava bila zabranjena, jer je tada Miroslav Krleža, nakon gledanja probe, rekao da je to čisti formalizam i da ne vredi ništa. Tadašnji upravnik se uplašio i skinuo predstavu”, naveo je Marković i dodao da su glumci onda odlučili da napuste BDP i odu sa tom predstavom u tadašnji Atelje 212, kod Miće Popovića.

“Inače je to bila genijalna predstava, gledao sam je kao mali više puta, ali eto nekome je smetala. Glumci su učinili sjajan potez što su preselili “Godoa” u Atelje, jer je tamo postala pravi hit. Podseća me ovo pozorište na ceo taj ogromni entuzijazam i nemir koji su ti mladi ljudi stvorili u jednoj učmaloj socrealističkoj atmosferi”, zaključio je Goran Marković.

Glumica Milica Zarić, stalni član BDP-a, bila je studentkinja kod Radeta Markovića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Ona je podsetila na veoma plodan opus izuzetnog glumca i njenog dragog profesora, koji sadrži više od 150 uloga na filmu i televiziji, i nepreglednu količinu uloga u pozorištima širom zemlje i regiona.

Velika scena BDP-a dobila je ime “Olivera i Rade Marković” 9. oktobra 2019. godine, upravo prema velikanima glumišta iz “Zlatnog doba” Pozorišta na Krstu.

Pre toga, njemu u čast, velika scena je 20. februara 2011. godine dobila ime “Rade Marković”.

Mala scena uveliko nosi ime “Predrag Pepi Laković”, a u tom blistavom periodu karijere su gradili čuvena Tatjana Lukjanova, Vlastimir Đuza Stojiljković, Predrag Tasovac i mnogi drugi.

Glumica se podsetila jedne anegdote, kada je sa kolegom Srđanom Timarovim gledala na studijama film “Sabirni centar” Gorana Markovića, da se upozna sa radom svog profesora.

Ipak, nije ga prepoznala u tom filmu i bila ubeđena da je reč o sasvim drugom glumcu, i tu je shvatila koliku je imao moć transformacije kao niko drugi.

“Iako nam je bio profesor u ozbiljnim godinama, često se ponašao i držao kao pravi mladić, a u mnogim situacijama je bio mlađi od nas studenata. Bio je stvarno poseban u svakom pogledu”, istakla je Zarićeva za svog profesora, koji je izveo četiri klase od skoro 40 glumaca u Novom Sadu.

Glumac Srđan Timarov je primetio da je došlo vreme kada je potrebno da se okrenemo unazad, jer nemamo gde unapred, a da u pozorištu svi stojimo u svetlosti onih koji su stvorili dramsku umetnost.

“Jedan od tih kompasa svetionika i pravo blago jeste moj profesor i veliki prijatelj – Rade Marković. Bio je veoma poseban čovek i umetnik, zapravo svetao čovek u svemu što je radio”, inspirativno je pričao Timarov o svom prijatelju.

Profesor Marković ih je naučio da je u suštini najveća tajna glume – trajanje.

“Dokazao je svima, do svojih pooslednjih dana da je trajanje moguće i veoma važno”, naglasio je Timarov, a onda ispričao jednu anegdotu.

Tokom studija, mladi su se šalili sa citatima iz filma “Nacionalna klasa” gde je Rade Marković igrao kod svog sina, ali veliki glumac i njihov profesor uopšte se nije sećao da on izgovara sve te replike.

Čuveni glumac nije imao svoje fotografije u stanu, nije čuvao filmove, i to je objasnio jednom prilikom Srđanu, da kada on odigra neku ulogu, smatra da to više nije njegovo i onda je zaboravi, ide dalje.

Tako se iznenadio nekoliko puta kada je gledao neke filmove na TV-u i ugledao svoje lice.

„Svakim danom živim sa mojim profesorom, stalno pričamo, to su moji kompasi. Rade Marković nastavlja da živi dok je tu, dok je mene“, zaključio je Timarov.

Pozorišni reditelj Jagoš Marković smatrao je velikog glumca umetnikom najveće moguće etike, pravi gospodin, kao i da nije sa ovih prostora.

“Spoj etike i estetike nam je darovalo takvog glumca, koji je bio prava retkost, kulturno blago naše zemlje. Naša dramska umetnost i opstaje zbog retkih i velikih ljudi kakav je bio Rade Marković”, naglasio je reditelj i prisetio se raznih situacija na gostovanjima sa glumcem u Sloveniji i Švedskoj.

Ipak, bio mu je nezaboravan susret čuvenog švedskog glumca Erlanda Jozefsona, zvezdu filmova Ingmara Bergmana, koji je jedva čekao da vidi Radeta Markovića u Stokholmu na jednom gostovanju.

“Hvala ti za sve što si nam davao. Da smo ti mi bili bolji, davao bi nam i još više”, zaključio je Jagoš Marković.

Dramski umetnik Rade Marković je osvojio dve Sterijine nagrade: 1958. godine za ulogu Nikoletine Bursaća u istoimenoj predstavi BDP-a i 2002. za ulogu u komadu “Pandorina kutija” istog pozorišta, prema tekstu i režiji sina Gorana Markovića.

U kolekciji ima tri pulske Arene za uloge u filmovima “Šolaja” (1956), “Tuđa zemlja” (1957) i “Radopolje” (1963), nagradu „Slavica“ (danas„Pavle Vuisić“) 1989. godine, kao priznanje za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu, “Dobričin prsten” za životno delo 1998. godine – najznačajnija nagrada za glumu u Srbiji.

Na sceni BDP-a tokom bogate karijere je ostvario više od 120 uloga, od kojih su se istakle role u komadima “Lov na veštice” i “Smrt trgovačkog putnika” Artura Milera, i mnogi drugi.

Preminuo je 10. septembra 2010. u 88. godini.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.