Vladimiru Kecmanoviću uručena nagrada „Ivo Andrić“

Ponavljamo vest sa ispravkom imena u trećem pasusu, gde ispravno treba da stoji „Žaneta“.

BEOGRAD, 10. oktobra (Tanjug) – Predsednik Upravnog odbora Andrićeve zadužbine akademik Miro Vuksanović uručio je danas nagradu koja nosi ime jedinog srpskog nobelovca Vladimiru Kecmanoviću za priču „Ratne igre“ iz knjige „Kao u sobi sa ogledalima“ (Laguna).

Nagrada „Ivo Andrić“ za najbolju priču ili zbirku priča, koja je ustanovljena prema njegovoj testamentarnoj želji, urucena je 42. put, a svečanosti je prisustvovao i prvi dobitnik Dragoslav Mihailović.

Otvarajući skup na kome je bila srpska književna elita, upravnica Zadužbine, ŽANETA Đukić Perišić je navela imena svih dosadašnjih dobitnika i tako pokazala značaj i ugled ovog priznanja, podsetivši da se ono uručuje na dan Andrićevog rođenja i sastoji se od povelje i novčanog iznosa.

U kraćem govoru posle primanja nagrade Kecmanović je, citirajući Vladimira Pištala da on misli da je Andrić bio predpostavljeni Gavrilu Principu i „morao je da svrgne okupatora kako bi dobio Nobelovu nagradu“, došao do zaključka da „pisci iz srpskih zemalja, koje su u kolonijalnom statusu, nemaju nikakve izglede da dobiju to priznanje dok se situacija u kojoj se nalazimo suštinski ne promeni“.

„Posledice kolonijalnog statusa i kolonijalne svesti koju takav status odlikuje mnogo su kompleksnije i teže od nemogućnosti da se stane rame uz rame sa Bobom Dilanom, ali ne dobiti pomenutu nagradu nije nikakva nevolja dok veliku nevolju predstavlja činjenica da si bez obzira na to šta radiš unapred diskvalifikovan“, ocenio je Kecmanović.

On je dodao da je „jedna od dugoročnih najtežih posledica kolonizacije gubitak svesti o značaju sopstvene, pa samim tim i bilo koje druge kulture, a gubitak značaja nagrade koje se kod nas dodeljuju, samo je pokazatelj tog gubitka“.

Na kraju, Kecmanović je izrazio nadu da su žiri svojom odlukom i on svojim delom dokazali kako je i „u kolonizovanoj zemlji moguće ostati duhom nekolonizovan“

Na molbu da uputi nekoliko odgovora na pitanja Tanjuga, laureat je otkrio da mu za nagrađenu priču nije bio uzor Andrić iako je srpskog nobelovca i svoga zemljaka pominjao u nekim svojim delima.

Na pitanje koja mu nagrada, a ima ih već dosta najviše znači, Kecmanović je odgovorio da je to kao sa decom „svu roditelji pođednako vole“.

Nije odbio da odgovori ni na pitanje šta upravo radi, podsetivši da se prvi put bavi pisanjem za telviziju i polako piše novi roman koji je veoma komplikovan i traži puno truda, a rezultat je neizvestan.

Na svečanosti su još govorili akademik Vuksanović, članovi žirija Mileta Aćimović Ivkov i prof. dr Aleksandar Jovanović (predsednik), dok je treći član Petar Arbutina bio samo prisutan.

Aćimović Ivkov je pročitao odluku žirija koja je doneta 14. septembra ove godine u kojoj je navedenoi da su u užem izboru bili još Branko Anđić, Veselin Marković i Darko Tuševljaković, a da je nagrada data Kecmanoviću, jer je u odabranoj priči doneo „iskošen pogled na najnovije sukobe i nesaglasnosti u odnosima razumevanja nacionalnih identiteta na balkanskom prostoru i da je autor uspeo da ugradi književno-umetnički uverljivu i uspelu sliku našeg protivrečnog i dramatičnog doba u kojem se gubi razlika između igre i tragike“.

Prof. dr Jovanović je detaljnije analizirao nagrađenu priču i konstatovao da je laureat „grotreskno-ironično osvetlio naše doba“ i da se „modernim postrupkom potvrdio kao modedrni realistički pisac“.

Akademik Vuksanović je u svojoj besedi rezimirao rad Zadužbine tokom ove jubilarne godine u kojoj se obeležavala 125. godišnjica Andrićevog rođenja.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.