Lepota neponovljivog trenutka | 
02.10.2004 |
 Intervju sa Svetozarom Cvetkovićem, upravnikom Ateljea 212
Dana 12. novembra 1956. godine u maloj sali stare "Borbe", ispred 212 stolica, premijerom komada "Faust" u režiji Mire Trailović, počeo je život novog pozorišta koje pripada svim glumcima Beograda.
Osnovala ga je grupa beogradskih intelektualaca, reditelja, pisaca, glumaca, slikara i muzičara kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu.
Atelje 212 bio je prvo pozorište u istočnoj Evropi koje je prikazalo "Čekajući Godoa" Semjuela Beketa 1956. godine. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih pisaca da se pojave na sceni: Sartr, Fokner, Jonesko, Mrožek, Kami, Pinter, Zene... prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom.
Pozorište Atelje 212 otkrivalo je i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića...
Kroz ovo pozorište, kao članovi, prošle su gotovo sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije: Ružica Sokić, Bora Todorović, Vlastimir - Đuza Stojiljković, Ljubiša Bačić, Slobodan Perović, Neda Spasojević, Zoran Radmilović, Danilo - Bata Stojković, Mira Banjac, Taško Načić, Milutin Butković, Boro Stjepanović, Petar Kralj, Jelisaveta Sablić, Slobodan Aligrudić, Miodrag Andrić Moljac, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Aljoša Vučković, Petar Božović, Tihomir Stanić, Svetozar Cvetković, Branimir Brstina, Mima Karadžić, Gorica Popović, Dara Džokić, Zoran Cvijanović i mnogi drugi.
Atelje 212 danas ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je oduvek bio otvoren za sve umetnike. Posle renoviranja i adaptiranja svoje zgrade (1992), Atelje 212 je postao moderno opremljen prostor i jedno od najsavremenijih pozorišta na Balkanu.
Dosadašnji upravnici Ateljea 212 bili su Radoš Novaković, Bojan Stupica, Mira Trailović, Ljubomir - Muci Draškić, Nebojša Bradić.
Sadašnji upravnik Ateljea 212 je dugogodišnji član ansambla ove kuće - Svetozar Cvetković. Pred prvo gostovanje Ateljea 212 u Kanadi sa pozorišnom predstavom "ART" razgovarali smo sa Svetozarom Cvetkovićem.
Atelje 212 se u javnosti pojavljivao sa sloganom "neoprostivi uspeh". Da li je to formula uspeha?
Neoprostivi uspeh nije formula, pre bi se reklo da je to način na koji se svaki iole ozbiljniji uspeh, radilo se o kulturi, ekonomiji, politici, u sredini u kojoj živimo nagrađuje kaznom, to jest reakcijom koja u vama neminovno izaziva reakciju da se uspeh ne prašta. Sam slogan u podnaslovu Ateljea 212 treba pre svega tumačiti kao dosetku za koju bi bilo dobro da bude istinita, ako je u pitanju uspeh, odnosno ironična, ukoliko je u pitanju nešto što nam se ne može oprostiti. No, kad se sve sklopi, zvuči zasigurno pretenciozno i moram da kažem da se ne libim ni toga da pozorište Atelje 212 jeste pretenciozno u smislu repertoara koji izvodi, ansambla kojim raspolaže, uspeha na koje računa, pa ma kako sve to bilo neoprostivo. A nudimo sve što ste mislili da znate, a kad vidite, otkrićete nešto novo.
Jedan ste od retkih upravnika koji s podjednakim uspehom vodi pozorište, igra u predstavama, glumi na filmu. Kako to uspevate da uskladite?
Pa, eto, baš Vam hvala što to nazivate uspehom, ali ja ne znam da li bih smeo tako to da nazovem. Ne usklađujem, prosto se tako ponašam, izgleda da sam i navikao na neke stvari koje bi ranije predstavljale problem ili napor, a sada su se s godinama pretvorile u svakodnevicu. Posao, ima ga puno, nešto uspevam da uradim, nešto ne. Mnogo mi pomažu ljudi s kojima radim i obavljaju lavovski deo posla za sve što se odnosi na produkciju i organizaciju u pozorištu.
Umetnik Svetozar Cvetković po pravilu radi ono što voli i to čini na najbolji mogući način radeći u više profesija.
Jednostavno ne mogu da mirujem, a srećom, još se nisam umorio. Posao mi je da glumim i u tome pronalazim sebe. Ne volim da me ljudi definišu ni kao filmskog, ni kao pozorišnog umetnika, pa čak ni kao upravnika. Uvek sam bio i biću samo glumac.
Prvog i drugog dana oktobra gosti pozorišne publike u Torontu bili su Svetozar Cvetković, Tihomir Stanić i Branislav Zeremski, koji su se pojavili u komediji "ART", postavljenoj u Ateljeu 212 po tekstu francuske autorke Jasmine Reze.
Za nas koji smo videli ovu predstavu to je jedna rasprava o tekovinama moderne apstraktne umetnosti, ali još više i upečatljivije preispitivanje realnih ljudskih vrednosti. To je šansa da neposredno proverite utiske s kojima se svakodnevno srećemo na ovom kontinentu: propadanje ljudskosti, učtiva sebičnost, hladna ravnodušnost, maskirana malograđanština. Moralna kriza koja se u savremenom svetu produbljuje sigurno neće biti ublažena gomilanjem materijalnih vrednosti niti proglašavanjem sticanja za jedini način samopotvrđivanja i statusa u društvu. Umetnost, posebno pozorište kao kolektivna igra, jeste šansa i nada da budemo bolji, tolerantniji, da živimo sa zdravijim pogledom na svet. Biti u pozorištu je avantura, to jest "lepota neponovljivog trenutka".
M. Marković, "Novine", Toronto
|
Krstarica
