Kad prasići utihnu (III deo) | 
28.01.2003 |
 Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević, poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime pred Božić, Radiša putuje 200 km na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo ko ribica, od 10 do 12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi ga u prtljažnik i doveze do svoje kuće u Ričmond Hilu, gde ga već čeka vrela voda za šurenje i naoštren nož.
Na užas svih komšija, koje su odavno digle ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja žrtve. To nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.
Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivstvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan, pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom.
Razočaranje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetičke živine paralisao je svaku želju za daljim "uživanjem", a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin "omršćivanja" nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo ponekad da posluži kao odlična zamena za hleb.
Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, u isto vreme osećam i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, iščekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.
Zato, braćo Srbi i sestre Srpkinje, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi hvala.
Nebojša Milosavljević, "Kišobran", Vankuver
|
Krstarica
