Srbi širom sveta

Severnoamerička turneja Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića

25.06.2006

Pre sedam-osam godina na džez odeljenju lokalne prodavnice ploča natrčao sam na CD naslovljen "Kruševo", koji je bio potpisan sa dva imena. Prvo ime mi je bilo više nego poznato – Vlatko Stefanovski, ali o Miroslavu Tadiću u tom trenutku nisam znao ništa. Disk sam s velikim nestrpljenjem doneo kući i već posle prvog slušanja potpuno se zaljubio u njegov sadržaj. Vlatko i Miroslav su jednostavno na akustičnim gitarama obradili deset makedonskih folk pesama a sve to snimili u neobičnom prostoru spomenika posvećenom ustanku protiv Turaka u malom mestu u centralnoj Makedoniji. Muzika s "Kruševa" bila je praznik za uši ne samo za muzičke sladokusce nego i za audiofile, tj. ljubitelje perfektnog haj-faj zvuka.

Pre dva meseca od prijatelja sam dobio na slušanje i njihov najnoviji CD - "Treta majka", a samo nekoliko dana posle toga stigla je vest da će Miroslav i Vlatko u okviru svoje severnoameričke turneje posetiti i Vankuver. Prelepa sala Jevrejskog kulurnog centra bila je tog 20. maja mala da primi sve zainteresovane, pa je Peđa Čeganjac u poslednjem trenutku morao da pridoda još jedan koncert. Dvočasovni program podigao je publiku na noge, a dvojica muzičara mogli su da odu tek posle drugog bisa. Sutradan ih je čekao avion za Kalgari, prekosutra za Edmonton, i tako redom u devet gradova do 29. maja, kada se turneja završila u Detroitu.

Gitaristu Vlatka Stefanovskog ne treba posebno predstavljati pošto je dve decenije predvodio jednu od najvećih jugoslovenskih rok grupa - "Leb i sol", koja je već na početku svoje karijere napravila znatan pomak od rokenrola i ušla u tada jako popularne vode džez-roka. Pod uticajem Džona Meklohlina i njegove grupe "Mahavishnu Orchestra" Vlatko je okupio trojicu odličnih skopskih muzičara: basistu Bodana Arsovskog, klavijaturistu Nikolu - Kokija Dimuševskog i bubnjara Garabeta Tavitijana, i istoriju jugo-roka zauvek obeležio sa devet studijskih albuma. Posle raspada grupe "Leb i sol", koja je te 1995. bila na vrhuncu svojih kreativnih potencijala, sva četvorica okrenula su se svojim solo-projektima, a na leto se ponovo okupljaju da obeleže 30 godina od osnivanja.

Miroslav Tadić je široj publici postao poznat posle početka saradnje s Vlatkom, iako je tokom devedestih godina učestvovao u mnogobrojnim muzičkim projektima. Pored tri CD-a makedonske tradicionalne muzike koje je snimio s Vlatkom, pre tri godine napravio je svoj solo "makedonski projekat" s legendarnom pevačicom Vanjom Lazarovom. Miroslav već dugo godina predaje na kalifornijskom Art institutu u Los Anđelesu, na koji je još kao student dospeo davne 1979. U kratkom razgovoru koji smo napravili između dva vankuverska koncerta Vlatko i Miroslav pričaju o svojim trenutnim i budućim planovima.

VLATKO

Kišobran: Koncert u Vankuveru je drugi po redu koncert na vašoj severnoameričkoj turneji. Zbog velikog interesovanja publike dodat je još jedan koncert. Kako je protekao prvi nastup u Los Anđelesu?

Vlatko: Moj i Tadićev projekat je po formi minimalistički, ali po efektu koji izaziva je stvarno veliki. Interesovanje publike je ogromno i za naše koncerte, ali i za CD-e koje smo dosad napravili. To su ljudi koji vole tradicionalnu balkansku muziku, zatim ljudi koji vole gitarsku muziku, onda audiofili, koji vole da slušaju vrhunski snimak i produkciju...

Kišobran: Jugoslovenska publika, tvoji fanovi i fanovi grupe "Leb i sol" proširili su se na pet kontinenata. Kakve su tvoje emocije na ovim turnejama po dijaspori i uopšte ta famozna činjenica (za mene je to npr. fascinantno) da si domaći u potpuno stranom i dalekom gradu?

Vlatko: Svet se smanjio zahvaljujući tehnologiji i globalizaciji. U šali volim da kažem da se svet balkanizirao. Zapad nam je nametnuo svoj način života i svoje proizvode: hamburgere, farmerke, muziku, ali je isti taj Zapad od nas kupio šarm i anarhiju u pozitivnom smislu.

Kišobran: Tematski, muzika koju ti i Miroslav svirate nastavlja se na tvoj koncept istraživanja balkanske, tj. makedonske, etno muzike. Sa "Leb i sol" to se moglo definisati kao etno-džez, a ovo sad s Miroslavom, na kojoj polici u muzičkoj radnji bi to trebalo da stoji?

Vlatko: Svakako na world music. Etno je termin koji meni malo smeta, jer etno znači narod. Onda ispada da su to neki narodi iz trećeg sveta, necivilizovani. Muzika koji mi radimo jeste pod uticajem tradicionalne muzike, ali i klasične muzike, flamenka...

Kišobran: Pored ovog projekta s Miroslavom, reci nam čime se još u muzičkoj karijeri baviš?

Vlatko: Trenutno radim na okupljanju grupe "Leb i sol". Imaćemo na leto desetak koncerata po gradovima Balkana. Prva dva koncerta biće u julu i avgustu u Bitolju i Ohridu, a od njih ćemo uraditi live CD i DVD. Snimićemo i jednu novu pesmu, ali ne znam hoće li iz toga proizići nešto ozbiljnije.

Kišobran: Kad pričamo o grupi "Leb i sol", kao jednoj od najznačajnijih grupa jugoslovenske muzike: devet studijskih albuma, jedna kompilacija muzike za film i pozorište i dva albuma uživo zaista jeste plodan rezultat vaše karijere, ali mi se nekako čini da ste ostali nedorečeni, tj. da je grupa prestala s radom kad je bila na vrhuncu svojih kreativnih potencijala.

Vlatko: Jeste. Nama u to vreme nije bila dostupna ova današnja tehnologija, pa je sad prilika da i na njoj radimo. S druge strane, znatiželjni smo da vidimo koliko je taj naš stari materijal danas relevantan. Publika sve vreme to traži i ja sam osećao taj pritisak. I ostali članovi grupe "Leb i sol", a i ja lično srećni smo zbog ponovnog okupljanja.

Kišobran: Redovan si gost i na svim scenama bivših jugoslovenskih republika – u Beogradu, na EXIT-u u Novom Sadu, u Zagrebu, Mostaru, Sarajevu, Budvi, evo, u junu sviraš u Mariboru... Šta ti primećuješ da se promenilo kod publike u odnosu na staru Jugoslaviju, ako se uopšte nešto promenilo?

Vlatko: Ništa posebno se nije promenilo. Pristigla je generacija koja je rođena u onim zlim vremenima i oni traže good times. Treba im rokenrol i pozitivna komunikacija, ali se ni njihovi roditelji ne daju, pa tako imamo dve generacije u publici.

MIROSLAV

Kišobran: Ovo nije tvoj prvi nastup u Vankuveru. Prošle godine u ovo vreme pratio si Radeta Šerbedžiju. Koliko znam, imaš i blisku rodbinu ovde?

Miroslav: Da, meni je sva najbliža rodbina ovde u Vankuveru. Moja sestra je s mužem došla u Vankuver 1992, a ja sam u Los Anđelesu još od davne 1979.

Kišobran: Kako si ti zadovoljan početkom tvoje i Vlatkove severnoameričke turneje?

Miroslav: Vlatko i ja smo uvek srećni kad sviramo zajedno i uvek se trudimo da sviramo najbolje što možemo. Imamo sreće i da putujemo s našim tonskim tehničarem, koji poznaje našu muziku. Sala Jevrejskog kulturnog centra ovde je prelepa, tako da će publika sigurno biti zadovoljna.

Kišobran: Predaješ gitaru na California Arts školi u Los Anđelesu, gde živiš od 1979. Kako je došlo do toga da odeš iz Srbije u SAD?

Miroslav: Školu je zapravo osnovao Volt Dizni kao svoju zadužbinu pred smrt. On je želeo da napravi jednu umetničku akademiju: muzičku, baletsku, likovnu i pozorišnu i filmsku pod jednim krovom. Škola je prilično avangardna u shvatanju umetnosti, a na muzičkoj akademiji proučava se world music – pored afričke i indijske muzike, izučava se muzika Balkana, za šta sam ja u stvari zadužen.

Kišobran: U jednom intervjuu, na pitanje zašto ne sviraš srpsku muziku, već makedonsku, kažeš da "srpska muzika nije prilagodljiva za gitaru i da je pomalo monotona: dvočetvrtinski ritmovi i proste melodije". Pretpostavljam da te je taj afinitet prema makedonskoj muzici logično doveo da Vlatka Stefanovskog. Kako je teklo to vaše muzičko upoznavanje?

Miroslav: Taj citat baš i nije potpuno tačan. Daleko od toga da je srpska muzika monotona i nezanimljiva, ali nije prilagodljiva za gitaru. Kada se, na primer, neke kompozicije koje su pisane za gajde ili frulu prebace za gitaru, gube se neki elementi. Jako volim srpsku muziku i skoro sam počeo saradnju sa braćom Teofilović, koji se tom muzikom bave na zaista ozbiljan način. Sa Vlatkom sam se sreo slučajno, na koncertu našeg zajedničkog prijatelja, pokojnog Vojina Draškocija, na kojem smo svirali jednu tačku. Moja tadašnja diskografska kuća snimila je i izdala naš prvi CD - "Kruševo", koji je snimljen u autentičnom ambijentu memorijalnog spomenika u Makedoniji.

Kišobran: U pomenutom intervjuu rekao si i da ti i Vlatko u stvari, "osim gitare kao instrumenta, nemate mnogo zajedničkih referentnih tačaka – Vlatko je džez-rok gitarista, a tvoj stil je više klasičan s uticajima flamenka". Ipak, na bini zvučite kao jedan organizam. Kako ste uspeli da se ukomponujete s tako različitim stilovima? Ko se kome više prilagodio?

Miroslav: Razlika među nama je isključivo tehničke prirode, znači, tehnika sviranja, a muzički ukus nam je isti. I ja sviram i volim električnu gitaru kao i Vlatko, tako da u suštini tu i nije bilo mnogo prilagođavanja. Bilo je to kao kad se sklopi pazl - od različitih delova dobijete jednu finu celinu.

Kišobran: Šta po tvom mišljenju treba dodatno uraditi da balkanska muzika dobije zasluženo mesto na svetskoj muzičkoj mapi, pre svega u komercijalnom smislu?

Miroslav: Kad bih ja to znao, onda bih verovatno bio producent ili promoter. Evo, ovaj naš projekat je jedan doprinos promovisanju balkanske muzike, i koliko nam je drago što sviramo za naše ljude koji su daleko od domovine, važno nam je da dođe i što više Kanađana i Amerikanaca.

Spasa Bošnjak, "Kišobran", Vankuver