U trendu

Jezivo: Ovo je mračna strana fudbala (video)

Mnogo je otrcanih fraza iskovano u slavu fudbala, od „najvažnije sporedne stvari na svetu“, preko „više od igre“, do „veći od života“. Da je fudbal veći od svih ostalih sportova, pokazala je i statistika koja nam već decenijama govori da svetska prvenstva prati više ljudi nego olimpijske igre.
Sociolozi su odavno utvrdili da su moderni sportovi zamena za gladijatorske arene, a američki pisac Pol Oster napisao je da je fudbal na neki način zamena za ratove, koji se umesto na bojnom polju sa mnoštvom mrtvih i ranjenih vode na travnatom terenu, viteški, u duhu fer-pleja.

Međutim, „najvažnija sporedna stvar na svetu“ odnela je do sada mnogo ljudskih života i tako se fraza da je fudbal „veći od života“ pokazala kao zlokobna istina.

U nastavku, podsećamo na mračnu stranu fudbala — fudbalske događaje koji su za posledicu imali ljudske žrtve.

Kolumbija — ubistvo Andresa Eksobara 1994.

Posle eliminacije reprezentacije Kolumbije iz osmine finala aktuelnog Mundijala, pojavile su se ozbiljne pretnje smrću fudbalerima Mateusu Uribi i Karlosu Baki — tragičarima penal završnice u meču protiv Engleske.

I igračima drugih reprezentacija frustrirani navijači pretili su smrću i moglo bi se reći da su takve pretnje tragičarima utakmica postale folklor širom planete. Međutim, kad je reč o Kolumbijcima, stvari izgledaju kudikamo ozbiljnije. I morbidnije.

Pre 24 godine, 2. jula 1994. godine u kolumbijskom gradu Medeljinu ubijen je reprezentativac Andres Eskobar, koji je na utakmici u grupnoj fazi Svetskog prvenstva protiv domaćina, Sjedinjenih Država, postigao autogol. SAD su pobedile sa 2:1, a Kolumbija je eliminisana posle grupne faze.

Eskobar je ubijen ispred kafića „El indio“, a prema svedočenju njegove devojke, ubica je viknuo „gol“ posle svakog od 12 ispaljenih metaka. Do danas nije poznato da li je ubica Umberto Munjoz Kastro počinio zločin na svoju ruku ili je ubistvo naručio neko od „kontroverznih kladioničara“, koji je uložio znatnu sumu na prolazak Kolumbije u drugu rundu.

Raspad Jugoslavije — „rat je počeo na Maksimiru“

Rat u bivšoj Jugoslaviji možda nije počeo na stadionu Dinama iz Zagreba, ali je tu najavljen. Uvertira za najveći skandal na nekom od stadiona u bivšoj SFRJ 13. maja 1990. godine počela je nadjačavanjem „dobrovoljnih pevačkih društava“ — „delije“ su pevale „Druže Tito, Srbi tebe lažu, oni vole đenerala Dražu“, a „bed blu bojsi“ su uzvikivali „Hrvatska — nezavisna država“.

U jednom trenutku, navijači zagrebačkog Dinama srušili su ogradu i nastao je opšti metež na terenu. U opštoj tuči koja je usledila povređene su ukupno 193 osobe, od čega 117 policajaca.

Nacionalističke strasti koje su na „Maksimiru“ isplivale na površinu bile su uvod u građanske ratove koji su rasturili Jugoslaviju, a konačan broj žrtava u ratovima za jugoslovensko nasleđe ni do danas nije utvrđen. Ono što se zna, da je u ratovima od 1991. zaključno sa 1999. godinom, broj žrtava bio petocifren, a po nekim procenama i šestocifren.

„Građanski rat“ na tlu Evrope — „Hejsel“ 1985.

Jedna od najvećih tragedija na fudbalskim stadionima desila se 29. maja 1985. godine na stadionu „Hejsel“ u Briselu, kad je u opštoj tuči navijača Liverpula i torinskog Juventusa stradalo 39 pristalica italijanskog kluba, a oko 600 ih je bilo povređeno.

Pre početka utakmice, navijači Liverpula probili su ogradu i sabili Juventusove u ćošak, što je prouzrokovalo pad zida od tri metra, gde je većina poginula, dok su ostali stradali u obračunima — ubijeni su noževima ili kamenicama. Neki su stradali u sveopštem stampedu.

Tragedija je na „Hejselu“ dovela je do zabrane igranja engleskih timova u svim evropskim takmičenjima na nekoliko godina.

Važno je podsetiti da je sredinom osamdesetih huliganizam na stadionima, i u Britaniji i u ostatku Evrope, bio na vrhuncu i da su širom „starog kontinenta“ gotovo na nedeljnom nivou stizali izveštaji o poginulim ili teško povređenim navijačima.

Uvertira za najveći huliganski masakr bila je godinu dana ranije u Rimu, kad su fudbaleri Liverpula osvojili titulu u Kupu šampiona, a posle meča su navijači Rome proganjali pristalice Liverpula ulicama Rima. Desetine navijača Liverpula je povređeno, među njima i jedan trinaestogodišnjak, koji je gotovo totalno iskasapljen — završio je sa preko dvesta šavova samo na licu.

Osveta je stigla u Brisel, a jedina, uslovno rečeno, pozitivna posledica masakra na „Hejselu“ bio je zakon protiv huliganizma koji je usvojila Vlada Margaret Tačer, a kojim je relativno brzo i veoma efikasno ukinuta praksa huliganskog divljanja britanskih navijača.

Fudbalski rat 1969: Salvador protiv Hondurasa — 3.000 mrtvih

Fudbalski rat je bio kratkotrajan i vođen je između Salvadora i Hondurasa 1969. godine. Uzrok rata je bio ekonomske prirode, odnosno pitanja imigracije iz Salvadora u Honduras. Tenzije prouzrokovane ovim pitanjem su se poklopile sa neredima koji su izbili tokom druge runde kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1970. godine.

Prvi meč odigran je 8. juna u Hondurasu. Domaćin je slavio sa 1:0, golom centarfora Roberta Kardone u poslednjem minutu. Ostaće upamćeno da se osamnaestogodišnja Amelija Bolainos iz Salvadora ubila, jer nije mogla da podnese poraz svoje reprezentacije. Na sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi uključujući, i predsednika zemlje.

Mediji i političari u obema zemljama podigli su velike tenzije.

U revanšu odigranom pod velikim merama obezbeđenja, na koji su igrači Hondurasa došli u oklopnim vozilima, ubijena su dva, a povređeno na desetine navijača. Salvador je slavio sa 3:0 i zbog istog broja bodova igrana je majstorica, na neutralnom terenu, u Meksiku.

Nakon trećeg meča odigranog 26. juna, u kojem je Salvador slavio sa 3:2 i plasirao se na Svetsko prvenstvo, ponovo su izbili veliki neredi koji su prouzrokovali pogibiju nekoliko navijača i na desetine povređenih.

Ubrzo je na stotine migranata koji su došli u Honduras prognano nazad u Salvador. Dve zemlje prekinule su diplomatske odnose i početak sukoba bio je pitanje dana.

Rat je počeo 14. jula 1969. godine kad je vojska Salvadora napala Honduras. Organizacija američkih država je pregovarala o prekidu vatre u noći 18. jula, što je dovelo do potpunog prekida vatre 20. jula. Salvador je povukao snage početkom avgusta.

U šestodnevnom ratu stradalo je oko 3.000 ljudi — 900 vojnika i civila poginulo je na strani Salvadora i oko 2.100 na strani Hondurasa.

Dve države su potpisale mirovni sporazum tek 30. oktobra 1980. godine i dogovorile da reše granični spor oko Zaliva Fonseka i pet delova granice posredstvom Međunarodnog suda pravde.

Sud je većinu sporne teritorije dodelio Hondurasu 1992. godine, a 1998. su Salvador i Honduras potpisali ugovor o razgraničenju kako bi ispunili uslove dekreta suda. Ukupna površina teritorije koju je Honduras dobio od Salvadora nakon odluke suda je 374,5 kilometara kvadratnih.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike