Osuđeni smo da budemo jeftina radna snaga

Jedna od glavnih, ako ne i glavna poruka sa nedavno završenog biznis foruma na Kopaoniku je da je Srbiji potreban rast od najmanje pet-šest odsto godišnje kako bi počeli da smanjujemo zaostatak za zemljama Centralne i Istočne Evrope.

Međutim, od toga po svemu sudeći nema ništa, bar u narednih pet do 10 godina, jer nema ko da povuče rast. Prema analizi urednika MAT-a Ivana Nikolića, problem srpske privrede je njena struktura i to posebno u industriji, koja se zasniva na malim i srednjim preduzećima.

– Postoji neka percepcija da mala i srednja preduzeća mogu da nose razvoj, ali ne mogu. Njihova priroda je da budu naslonjeni na velike jake sisteme. Mi smo u početnim godinama tranzicije ugasili velika preduzeća, a ono što je ostalo su fabrike niske tehnologije i niske dodate vrednosti kao što je na primer železara. Ne možemo dugoročno da održimo visoku stopu rasta. Iluzija je da možemo da skočimo sa tri-četiri na pet-šest odsto godišnjeg rasta, jer nema ko taj rast da napravi – ocenjuje Nikolić.

On ističe da je jedna mogućnost da se uradi sve da se privuku strane kompanije koje bi onda ovde zapošljavale komponentaše, a druga da sami pokušamo da napravimo velike kompanije, ali bi to značilo da u srednjem roku nema rezultata.

– U najpozitivnijem ishodu tek za pet godina se može nešto promeniti. Pitanje je i kako to izvesti, pošto državne firme više nemamo, a pitanje je da li privatnici to hoće i mogu – napominje Nikolić.

Da nema mnogo šanse za skok na viši nivo privrednog rasta smatra i Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, samo što on ističe da strane kompanije neće doprineti razvoju srpske privrede.

– Srpska privreda više nema kičmu razvoja. I to malo velikih preduzeća što je preostalo više zavisi od države nego što može biti generator rasta. Jedan deo tih kompanija je u rukama stranaca i one nemaju visok multiplikativni efekat, odnosno nisu povezani sa dobavljačima u Srbiji da bi vukli privredni razvoj – napominje Savić.

Što se tiče stranih investicija, to su, prema njegovim rečima, uglavnom komponentaši koji rade za neke veće kompanije, tako da ni oni ne mogu biti okosnica razvoja.

– Dobar primer je Fijat. Dok je bila Zastava u SFRJ, bez obzira na efikasnost i kvalitet proizvoda, imali su dobavljače po celoj Jugoslaviji i bila je pokretač razvoja. Sada imamo Fijat koji pravi automobile veće vrednosti, ali mali deo komponentaša je iz Srbije. I ti koji jesu u Srbiji su strane kompanije. Tako imamo visok izvoz, veliku vrednost, ali to ne pokreće druge delove privrede. Na kraju imamo dobre statističke rezultate, ali suštinski nema rasta standarda – objašnjava Savić.

On napominje da je moguće u po nekoj godini ostvariti visoku stopu rasta, ali ono što je nama potrebno, dugoročno održive visoke stope rasta, ne možemo.

– Današnja mala i srednja preduzeća nemaju šanse da budu ozbiljne kompanije, ne zato što neće ili ne znaju, već zato što nema velikih preduzeća na koja mogu da se oslanjaju, kojima će prodavati svoje proizvode. Stranci neće razvijati našu privredu, a najviše što možemo da očekujemo je proizvodnja neke komponente. Pri tome, uvek treba imati na umu da strani investitor lako može da ode negde gde su niže plate ili veće subvencije – ističe Savić.

Međutim, on napominje da nije nerealno i nemoguće da sami promenimo privrednu strukturu i stvorimo velike kompanije.

– Ako sve dobro uradimo, možemo očekivati rezultate posle pet ili 10 godina, a mi ovde imamo izbore svake dve-tri godine. Nije pitanje da li vlasti hoće ili neće, već imamo konstrukcionu grešku, gde se gleda samo kratak rok. A za industrijalizaciju je potrebno vreme. Zato nama ostaje da budemo jeftina radna snaga bez ikakve nade za visoke stope rasta – zaključuje Savić.

Prema istraživanju Ivana Nikolića, mala i srednja preduzeća u Srbiji su preopterećena radnom snagom u poređenju sa Mađarskom, Slovačkom, Češkom i Poljskom (Višegradska grupa). Prema podacima iz 2016. prosečno malo preduzeće zapošljava sedam ljudi, a u ovim zemljama 3,1 radnika. Ovo čini srpska preduzeća mnogo neproduktivnijim od centralnoevropskih. Mereno bruto dodatom vrednošću, prosečni zaposleni u srpskom MSPP sektoru pravio je 11.448 evra, dok je u CIE 17.382 evra. Po ovome, produktivnost u srpskim malim preduzećima je skoro četiri puta manja nego u EU, gde je prosek 42.714 evra po zaposlenom. Otuda je i doprinos MSPP Srbije rastu dodate vrednosti od 2012. do 2016. bio 48,4 odsto, dok je u zemljama CIE bila 55,3 odsto.

Međutim, ni sa velikim preduzećima stvar nije bolja. Dodata vrednost po zaposlenom u velikim preduzećima u 2016. bila je 17.935 evra, dok je u Češkoj to bilo 35.168 evra, u Mađarskoj 32.371 evro, a Slovačkoj 36.588 evra. Najmanja razlika je u IKT sektoru gde je prosečna dodata vrednost po zaposlenom bila 26.926 evra, a u CIE oko 40.000 evra.

Nikolić objašnjava da je manja produktivnost posledica proizvodnje proizvoda manje vrednosti. „Takva nam je proizvodna struktura i ona je decenijama stvarana. Da promenimo to preko noći, neće moći. Pitanje je samo kako to ubrzati“, zaključio je Nikolić.

(Danas, M. Obradović)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.