najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

U trendu

Zašto srpske banje nisu kao svetske?

Od najavljene privatizacije 10 banja nema još ništa, iako je početkom januara izgledalo da bi sve moglo brzo da krene jer je najveći problem sa imovinsko-pravnim sporovima bio rešen. Ostalo je bilo „samo“ da se završi tehnički deo posla. Početkom maja, to „samo“ još traje.

Vlada Srbije je početkom novembra prošle godine nadležnim institucijama dala rok od 60 dana da reše imovinsko-pravne probleme koji postoje oko vlasništva nad banjama, kako bi konačno moglo da se uđe u proces privatizacije 10 srpskih banja. Rok je ispoštovan, a od privatizacije i dalje ništa.

U Ministarstvu privrede kažu da još čekaju na konačan izveštaj Ministarstva rada i zeleno svetlo da krenu u privatizaciju. Slavica Tanasijević, koja se u tom ministarstvu bavi privatizacijom banja, za Sputnjik kaže da su taj izveštaj iščekivali još u februaru, a zašto ga i dalje nema — nije im poznato.

Već dva meseca od te direkcije se čeka stav o dogovoru koji je postignut o pitanju rešavanja sudskih sporova, objasnila je za Sputnjik Maksićeva. Više puta su, kaže, bezuspešno, urgirali.

A sudski sporovi o imovini srpskih banja građenih i sredstvima PIO fonda, odnosno svih koji su participirali u tom fondu, razvlačili su se godinama, tako da je privatizacija započeta još 2008. godine morala da bude zaustavljena.

Početkom godine, poštujući rok koji im je dala Vlada, Državno pravobranilaštvo je posle niza sastanaka sa predstavnicima PIO fonda, kao i Fonda zdravstvenog osiguranja, uradilo svoj deo posla. Dogovoreno je da se ide na sudska poravnanja i kakva će ona biti. Tada je ocenjeno da je ostalo još samo da se završi tehnički deo posla.

Kako je objasnila Tanasijevićeva, tek kada odluke koje se tiču vlasništva nad banjama budu zavedene u katastar nepokretnosti, može da se krene u izradu procene kapitala kojim banje raspolažu. Taj posao je poveren konsultantskoj kući „Beokoneks“, koja treba da precizira šta je to što se investitorima nudi i cene ispod koje banje na tržištu ne bi trebalo ponuditi.

Na osnovu toga će biti predložen model privatizacije za svaku od 10 banja, kaže Tanasijević za Sputnjik.

A na spisku su specijalna bolnica Bujanovac, Banja Koviljača, Niška Banja, Zlatibor, Sokobanja, Ribarska Banja u Kruševcu, „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, „Gejzer“ u Sijarinskoj Banji, kao i Institut za lečenje i rehabilitaciju u Niškoj Banji i „Termal“ u Vrdniku. U tim lečilištima zaposleno je oko 2.400 radnika.

Većina njih nada se da će im privatizacija doneti bolji život. Pogotovo što je jedan broj njih u nezavidnoj situaciji.

Srbija sa više od 200 termalnih izvora, po rečima prof. dr Dejana Milenića sa Rudarsko-geološkog fakulteta, spada u zemlje sa najvećim geotermalnim potencijalom. Od tih 200 izvora tek četvrtina je uređena i pretvorena u banje, ali nivo kakav imaju neke poznate evropske banje, postepenu urbanizacije i funkcionalnost, doseglo je svega desetak.

Prema rečima sekretara Udruženja banja Srbije Vladana Veškovića, gorući problem je što 5.500 ležajeva nije u funkciji. Zbog toga je bez posla ostalo oko 2.700 ljudi. Računica je pokazala da gubimo oko milion noćenja godišnje.

Da je srpskim banjama neophodan svež kapital koji će biti u stanju da razvija spa i velnes tretmane, a opet da ne zapostaviti zdravstvenu funkciju koja i jeste osnovna delatnost banja, više je nego jasno. Kao i to da su Slovenija i Mađarska, na čiji bi banjski turizam da se ugledamo, od nas daleko odmakle.

Ali ne može ništa preko noći. Mađarska je pre dve i po decenije usvojila čuveni „Sečenji plan“. Vlada u Budimpešti je uzela pod svoj nadzor sve banje i napravila ozbiljne ugovore između državnih struktura i lokalnih samouprava, uz eventualno učešće privatnika koji su zainteresovani za razvoj banjskih mesta. Država je zadržala kontrolu nad banjama i svake godine mnogo ulaže u njihov razvoj, ali je ozbiljnim investitorima širom otvorena mogućnost da ulažu u prateće sadržaje i nove projekte.

Naš stručnjak iz Banje Kanjiže, primarijus dr Atila Klimo, specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju i supspecijalista balneoklimatolog, objasnio je da je „Sečenji plan“ sveobuhvatni državni projekat po kome svaki građanin jednom godišnje dobije karticu za terapiju od 10 dana u bilo kojoj banji iz svog okruga. Osim garantovane sume koju dobija preko državnog fonda, svaki čovek obično doplati i organizuje sebi odmor i boravak po želji, što je ogroman podstrek za razvoj turizma i pratećih sadržaja kakvi su spa centri, akva-parkovi.

Uostalom, nema banje u Mađarskoj bez tih sadržaja. Đula, na oko 300 kilometara od Beograda, na primer, ima 20 bazena, a u mestašcetu Morahalom kod Segedina na kompleksu od 2.200 metara kvadratnih je 13 bazena. O sadržajima čuvene banje Heviz kod istoimenog jezera, najvećeg termalnog na svetu, u blizini još čuvenijeg Balatona da i ne govorimo. Pa i sama Budimpešta je najveći banjski grad na svetu. Ono što im je priroda dala rešili su da ne otuđe, a da maksimalno iskoriste.

Ekonomista prof. dr Božo Drašković sa Instituta ekonomskih nauka, svojevremeno je upozorio da su termalni izvori prirodni resursi koji treba da ostanu u vlasništvu države.

Država bi, smatra on, trebalo da koristi pravo da naplaćuje rentu za njihovo korišćenje nezavisno od oblika vlasništva nad kapacitetima izgrađenim u okviru tih prirodnih ambijenata.

I o tome treba voditi računa.

Napišite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

Najnovije iz rubrike