Gde su intelektualci u političkoj areni Srbije?

Još od antičkog perioda odgovornost intelektualaca u društvu je ključna za ukupne političke prilike i „proizvodnju pristanka“ u narodu, pre svega zahvaljujući uticaju koji imaju i „težini reči“ koje izgovaraju.
Od Sokrata, čoveka koji je nateran u smrt jer je drugačije delovao od onoga kako „država“ nalaže, pa sve do postmoderne, intelektualci su fenomen koji postoji od kada postoji političko društvo kao takvo i čovek — „zoon politikon“ (državotvorni činilac).

Nakon devedesetih godina 20. veka, koje obeležavaju ratna razaranja, raspad SFRJ i prekid jednostranačja (Komunističke partije Jugoslavije) dolazi do obnove višestranačkog parlamentarizma i slobodnih izbora.

Dolaskom zapadnog fenomena „širenja demokratije“, (značajno podržavanom od strane intelektualaca), uvođenjem slobodnih izbora, zatim uspostavljanjem novih medija i drugih demokratskih tekovina u državi, smatralo se da će doći do homogenizacije društva i do postizanja minimalnog konsenzusa za buduća ključna pitanja.

Danas, osamnaest godina nakon tih promena, podeljenost na srpskoj političkoj sceni ogleda se, između ostalog, i kroz tri apela: „Apela 100“ — javne ličnosti koje podržavaju Sašu Jankovića, „Apela za odbranu Kosova i Metohije“ i „Apela 1000+“, uticajnih ličnosti koji podržavaju Srpsku naprednu stranku i kroz suprotstavljene stavove o podizanju spomenika dvojici državnika koji su svojevrsni simboli dva perioda. Jedan simbol devedesetih, a drugi dvehiljaditih: Slobodanu Miloševiću i Zoranu Đinđiću.

Definicija intelektualca

Noam Čomski intelektualce i njihov moderan koncept rada opisuje težnjom da se dignu na višu poziciju, rang „nadljudi“ koji imaju posebna ovlašćenja, ali i povlastice. Odgovornost intelektualaca je što ima mogućnost da utiče na široke društvene mase i tako na upliv u donošenje odluka od opšteg interesa. Kroz istoriju uloga intelektualaca u društvu nije bila uvek sjajna, često su služili kao sprega između donošenja odluka moćnih krugova, upravo zbog njihove stručnosti, sposobnosti i mogućnosti da iznesu ideju do širokih društvenih masa.

Mediji kroz koje se oglašavaju intelektualci neodvojivi su od njihovog uticaja, i u Srbiji, kao i u svetu, a to su danas pretežno masovni mediji. U svom delu „Mediji, propaganda i sistem“ Čomski masovne medije optužuje da odvraćaju pažnju sa glavnih problema na sporedne, kao što se, na primer, od američkog javnog mnjenja tražilo da pažnju sa sopstvenih problema preusmeri i traži krivca na teritoriji Bliskog istoka.

U Srbiji se uglavnom kroz estradu, skandale, rijaliti-programe i bombastične vesti u „žutoj štampi“ prikriva sadržaj koji ne odgovara strukturama na vlasti. Intelektualci se osim masovnih medija (televizija sa nacionalnom frekvencijom), pojavljuju i u „elitnim“ štampanim medijima, jer je to važno mesto širenja njihovog uticaja. Intelektualci imaju prostor da objavljuju svoje tekstove, pre svega zbog uticaja koji imaju na donosioce odluka u zemlji, političke krugove, direktore i vlasnike firmi, ali i da bi pokazali sopstvenu moć i status u društvu. Osim analiza, često su intervjuisani upravo zbog ličnog obrazovanja i svestrane informisanosti.

Prema Čomskom postoje dve kategorije intelektualaca: prva — konformistički intelektualci koji podržavaju zvanične ciljeve vlasti, i druga — vrednosno orijentisani intelektualci, kritičari, koji su skrajnuti sa javne medijske scene i nije im dozvoljeno pojavljivanje u javnosti.

Srpski politički život na primeru intelektualaca

Dvehiljadite godine Srbiji su donele, za razliku od devedesetih, krhak oblik demokratije i višestranačja. Zemlja je ušla u tranziciju pod uticajem globalizacije. Od 2001. do 2017. godine imali smo sedam parlamentarnih izbornih procesa, dok je u poslednjih deset godina, čak pet puta birana Vlada. U tom periodu Srbija je stekla samostalnost zvaničnim otcepljenjem Crne Gore od Zajednice Srbije i Crne Gore.

Kroz sav ovaj period, intelektualci su činili deo političkih činilaca u Srbiji. Na primeru intelektualaca, univerzitetskih profesora, istoričara i sociologa, može se i prikazati podeljenost koja postoji u elitnim krugovima eminentnih stručnjaka u srpskom političkom životu.

Eksponiranje misli pred ekranima i u štampi povećava i težinu izgovorenih reči uvaženih profesora, ali i količinu subjektivnosti koju unose u svoj rad. Pitanje je koliko se može održati nezavisnost intelektualca ukoliko se zna da su aktivni akteri neke od stranaka i imaju i dužnost da zastupaju stranačke interese koji često podležu kompromisima i preračunavanjima. Ne smemo zaboraviti da jednog intelektualca pre svega čini nezavisnost da iskaže svoje misli i upozori javno mnjenje na posledice određenih odluka.

Da li je moguće ostati intelektualac i u isto vreme „disident“ u društvu koje zahteva konstantno prisustvo u medijima? Ukoliko niste u medijima i nemate uticaj, vaše mišljenje i stavovi su nedostupni javnosti, što implicira na gubljenje statusa javnog (angažovanog) intelektualca.

Indoktrinacija i sloboda

U kontekstu srpskog političkog života dolazi do podeljenosti društva i elite oko elementarnih državnih pitanja. Takvi nekoherentni stavovi mogu izazvati pasivnost birača i tendenciju ka sve manjoj izlaznosti. Svojevremeno su pojedini intelektualci podržavali politiku „belih listića“ i otvoreno pozivali birače na političku apstinenciju. Da li su ti intelektualci preuzeli i odgovornost za reči i kampanje iza kojih su tada stajali?!

Intelektualci su oni koji bi trebalo da podstaknu građane da učestvuju na izborima, iznose mišljenje na temu opšteg interesa, doprinose javnoj raspravi, a ne da obesmišljavaju i relativizuju svoje političke stavove, koji bi trebalo da budu utemeljeni na vrednostima, a ne na kratkoročnom ličnom interesu. Nedoslednost intelektualnih aktera može imati jak uticaj na razočaranost birača i pretnju da već pri sledećem izbornom procesu izlaznost bude manja od „psihološke lestvice“ od 50 odsto.

Sokrat je bio osuđen na ispijanje otrova zbog „trovanja omladine“ svojim učenjem, što je i učinio ali ne zato što je poštovao državu i sudski aparat, već građane Atine. Ponekad se treba toga setiti i zapitati da li intelektualci u Srbiji nekada razmišljaju o odgovornosti koju imaju prema građanima Srbije.

(Sputnjik)

2 komentara
  1. Proslav ćirilično

    Šta će nam intelektualci, tu su starlete, rijaliti programi, razne prazne serije….turbo folk, grand parade …. hrana za široke narodne mase.

  2. Običan Srbin

    U jednopartijskom sistemu je bilo više mudrih i pametnih ljudi neko sada u šatro višepartijskom sistemu,… Nema ovde ni D od demokratije!!! a ni u celom svetu!

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike