Gorka evro čokolada u Berlinu

Berlin, Frankfurt na Majni – U sali za sastanke na poslednjem, 13. spratu palate Bundesbanke, smeštene na obodu šumovitog parka, odakle se kao na dlanu vide neboderi finansijskog centra Frankfurta, Nemačke i cele Evrope – učesnici mogu da se zaslade čokoladicama s omotima na kojima su evri u različitim apoenima. To je simbolična poruka: siromašnije članice evrozone osetile su gorčinu „politike štednje” čiji je glavni promoter upravo Nemačka. Iza hladnih staklenih zidova Bundesbanke kroje se planovi za uspostavljanje novog evropskog mehanizma – finansijske unije.

Reč je o integrisanju tržišta kapitala i bankarske unije, što treba da upotpuni postojeću ekonomsku i monetarnu uniju. Januarski sporazum Angele Merkel i Emanuela Makrona iz Ahena predviđa osnivanje francusko-nemačke ekonomske zone sa zajedničkim pravilima, kao svojevrsne laboratorije za celu Evropu. Da li se iz udobnih fotelja najmoćnije evropske banke dovoljno jasno vide problemi koji opterećuju EU i da li je čelična „fiskalna disciplina” koja se nameće iz ove institucije – jedan od njihovih glavnih uzroka?

Evropa se, tako, našla na istorijskoj raskrsnici. Kao što je bivši švedski premijer Karl Bilt rekao – ili će EU postati globalni igrač kao SAD i Kina ili će biti njihovo igralište. To je pitanje koje se postavlja u Nemačkoj: kuda i kako dalje, uoči izbora za Evropski parlament, od 23. do 26. maja.

Svi strahuju od izbornog rezultata novih političkih snaga, koje ovde nazivaju populistima. Dok oni sebe radije smatraju – suverenistima. Ali, „suvereni” u odnosu na koga? Da li je to zalaganje za samostalnost nacionalnih država ka Briselu i Vašingtonu, ili jačanje kapaciteta same EU i njenog pozicioniranja kao globalnog igrača, o čemu govori Bilt? Dok su stvari išle dobro, svi su želeli u EU. Čim su se pojavili znaci veće krize, mnogi su počeli da govore da EU njima „upravlja” i da treba da se razmišlja o izlasku.

Različita su polazišta liberala i populista, ali su suočeni s istim uzrocima evropskog nezadovoljstva – politika štednje, bregzit, migrantska kriza, složeni odnosi s drugim centrima globalne moći, a zapravo glavnim ekonomskim i političkim konkurentima EU. Osećaju se posledice stare boljke Evrope, koja je ekonomski džin, ali, kako mnogi smatraju čak i u Nemačkoj, politički patuljak. Ove teme dominirale su na susretima koje je nemačka vlada – u danima kada obeležava dve decenije od preseljenja iz Bona u Berlin – organizovala za grupu posetilaca iz sveta. Susreti s vodećim ljudima nemačkih državnih institucija i civilnog sektora praćeni su zahtevom da se informacije mogu objavljivati po pravilima „četem hausa”, odnosno bez navođenja izvora…

Berlinski zid, spomenik Hladnog rata

Evropski izbori su glavna tema i u okviru toga populisti, čija se narasla moć oseća širom Evrope. Naravno, i bregzit, a zatim migrantsko pitanje i klimatske promene. Kao najvažniji nemački problem migrante smatra 36 odsto Nemaca i 21 procenat Evropljana. Čak 40 odsto Nemaca i 45 procenata Evropljana veruje da je to najveći problem za ceo kontinent. Ovo su zabrinjavajući podaci u svetlu porasta desnog populizma, koji je u najtešnjoj je vezi s prilivom migranata, dok se levi orijentišu na podelu između bogatih i siromašnih. Pridošlice stvaraju konkurenciju siromašnijim građanima, a ne bogatima. To, po mišljenju nemačkih boraca za ljudska prava, doprinosi porastu i levog i desnog populizma.

Nova šefica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Anegret Kramp-Karenbauer konzervativniji je političar od Angele Merkel. O izborima CDU brine jer opoziciona Alternativa za Nemačku (AfD) ima sve više pristalica. Razlika nije samo o migrantskom pitanju, već i u pogledu budućnosti EU. Niko u nemačkom parlamentu nije otvoreno za izlazak iz EU, ali ima onih koji se zalažu za napuštanje evra, uprkos tome što je Nemačka najviše dobila uvođenjem zajedničke valute. U deceniji posle 2000, nemački spoljnotrgovinski bilans beleži veliki rast suficita, a države juga EU imaju deficite. Najmoćnija evropska privreda pokorila je tržište, kao što čini i Kina. Nemački izvoz u EU jedan je od kamena spoticanja, pa Berlin teži povećanju trgovine sa spoljnim tržištima.

Kao pretnje u Berlinu apostrofiraju Rusiju i Kinu, prvu u političkom, drugu u ekonomskom smislu. Odnos Berlina prema Rusiji praćen je neslaganjima oko Ukrajine, ali razvijaju ekonomsku saradnju. Izgradnja rusko-nemačkog gasovoda „Severni tok 2”, kojoj se protivi Vašington, pokazuje da je saradnja s Moskvom među prioritetima vlade u Berlinu. Nemački intelektualci ukazuju i na dvostruke aršine Zapada: kritikuju Putina zbog Krima, ali ne i Tursku zbog okupacije dela teritorije EU – severnog Kipra. Turska je isuviše važna u NATO-u.

Kina je na vrhu liste – i kao partner i kao pretnja. Njene kompanije, kako se žale u Berlinu, privilegovane su na tržištu EU, ali evropske nisu u Kini. Po mišljenju kreatora nemačke ekonomske politike, kinesko tržište nije otvoreno i Peking subvencioniše svoje kompanije, dok Evropa to ne može i ne želi. „Kinezi uče brzo i rade naporno. Pre 20 godina mnogi su govorili da kineski proizvođači neće moći da se uključe u tržište mobilne telefonije, a danas su lideri”, objašnjavaju u nemačkim poslovnim krugovima. Ističu da nemaju ništa protiv kineskih inicijativa „Pojas i put” i „16+1”, čiji je deo i Srbija.

Na ovogodišnjoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti bilo je dosta spornih pitanja između Evrope i SAD. Odnosi Nemačke s Vašingtonom bili su složeni i pre Donalda Trampa, ali je on podigao lestvicu još više. Od članica NATO-a zahteva se povećanje troškova za odbranu na najmanje dva odsto BDP-a, ali u Berlinu s time ne žure. Ne samo zbog istorijskog nasleđa, Nemci radije ulažu u razvojne projekte, nego u kupovinu naoružanja i militarizaciju. U Berlinu Trampa doživljavaju kao populistu koji ne mari za transatlantsku bezbednost.

Stara zgrada Evropske centralne banke u Frankfurtu

Zapadni Balkan ima sigurnu perspektivu pridruženja, ali treba biti iskren i reći da se to neće uskoro dogoditi i može da potraje, poručuju eksperti iz Berlina i kao probleme regiona navode vladavinu prava, organizovani kriminal i korupciju. U poslovnim krugovima podvlače da nemačke kompanije dobro rade u Srbiji. Stav Berlina o rešavanju problema Kosova bez „promene granica” je već dobro poznat, a savet Beogradu i Prištini je – da se ugledaju na Atinu i Skoplje, koji su nedavno rešili decenijski spor oko imena Severne Makedonije.

Nemački stav je da EU treba da odluči da li želi da bude globalni politički igrač. Ako želi, mora da nastavi politiku proširenja, jer su Rusija, Kina i Turska spremne su da popune taj prostor ako EU neće. Drugo važno pitanje je bezbednost: ako EU želi da bude globalni igrač – važno je da li će u tom smislu govoriti jednim jezikom ili ne. To je najava veće samostalnosti Evrope u osiguranju sopstvene bezbednosti, što je izuzetno osetljivo u kontekstu NATO-a, jer SAD s podozrenjem gledaju na ovakve najave. Zapadni Balkan – i nerešena pitanja koja nosi – očito imaju svoju ulogu u strategiji „osamostaljenja EU”. Dugoročna ideja je da EU dobije mesto stalnog člana SB UN.

Eksperti primećuju i znake zamora „francusko-nemačkog motora EU”, a nedavni Ahenski sporazum koji su postigli Merkelova i Makron tumače kao znak nemačkog jačanja. Po njima, Ahen je važan signal, ali ne i dovoljan. Nemci konstatuju da umesto solidarnosti, „kad nešto krene naopako, u EU svi prebacuju odgovornost jedni na druge”, što se tumači kao slabost evropskog koncepta. Dok u pogledu novih članica u Berlinu preovlađuje opreznost i umereni pesimizam, dotle Francuzi otvoreno govore o „košmaru proširenja”. Najavu Makrona da je Uniji potrebna reforma, a da se potom može razgovarati o proširenju – treba posmatrati i u ovom svetlu. Nemačka čuje signale iz Pariza i prihvata da ojača i reformiše evrozonu, prenoseći na nju više ovlašćenja. Kako smatraju u okruženju Merkelove, „Makron proizvodi velike vizije”, ali Nemačka želi rezultate. To su, navode, dve različite filozofije, ali ne znači da nemačko-francusko partnerstvo ne funkcioniše.

Povratak jednog migranta košta 22.000 evra

Prošle godine u Nemačkoj sprečeno je sedam terorističkih napada. Nemačka policija sprema se za otvaranje svoje desete uprave – za islamski terorizam. Procene ukazuju da svake godine između 3.000 i 7.000 migranata pogine na Mediteranu u pokušaju da se dokopaju Evrope. Zato mnogo pažnje polažu u rad Fronteksa, evropske granične policije, u čijim operacijama učestvuje 11.000 oficira iz cele EU. Nemačka će narednih godina da poveća na 2.500 broj svojih pripadnika, težeći većoj saradnji i sa Srbijom. Ako neka zemlja želi da vrati migrante u zemlju porekla, Fronteks plaća sve troškove, u proseku to iznosi 22.000 evra po čoveku. Neke države EU, pak, žele da plate Nemačkoj da preuzme njihove migrante. Budžet Fronteksa, s planiranjem velikih operacija na tlu Afrike, sledeće godine porašće na milijardu evra, a ove je 430 miliona.

„Folksvagen” i Srbija

Klimatske promene opterećuju nemačko društvo i zato troše sve manje fosilnih goriva. Plan je da se ugase sve elektrane na ugalj do 2038, posle čega će ostati obnovljivi izvori energije i gas. Poslednji motor s unutrašnjim sagorevanjem „Folksvagen” planira da proizvede do 2026. godine. Električni automobili postaće svima dostupni, uveravaju promoteri „zelene energije”. U tom smislu, zanimljiva je najava da bi „Folksvagen” mogao da odabere Srbiju kao odredište za svoju nove fabrike, imajući u vidu da naša zemlja poseduje velike zalihe litijuma za proizvodnju baterija za električne automobile. No, u Nemačkoj niko nije želeo da komentariše ovu mogućnost.

Zahtev za globalno liderstvo

Nemačka industrija takođe zahteva globalno liderstvo, to je jasna poruka i potreba poslovnih krugova. Kako navode, tržišta SAD i EU su iste veličine, ali politička težina Vašingtona i Brisela nije ista. Zato je zahtev nemačke privrede da predsednik Evropske komisije bude snažna politička figura, koja će promovisati „evropsko ponašanje”, uz svest država članica da moraju da prave kompromise s nacionalnim interesima. Nezavisno od pritiska iz SAD i Kine, Nemačka želi da posluje sa svima i ne bude talac njihove borbe. U tom smislu, Berlin neće odustati od podrške Iranu, uprkos unilateralnim sankcijama SAD.

(Bojan Bilbija, „Politika“)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike