Srpski seljak, za razliku od Makrona, zna gde koji gost treba da sedi na slavi

Volimo Francusku tačno onoliko koliko ona nas.
Francuski ambasador se izvinio srpskom predsedniku zbog „nespretnosti“ protokola koji je predsednika nepostojeće države smestio na mesto značajnije od onog na kome je sedeo predsednik države koja je u tom ratu izgubila trećinu stanovništva i dala nemerljiv doprinos velikoj pobedi.

Lepo je od njega što je to učinio. I hvala mu. Mada, teško je poverovati u nespretnost baš Francuske, države koja se smatra kolevkom diplomatije. Pa čak i u seljačkoj Srbiji se na slavi zna gde ko sedi!

Uostalom, i sam ambasador je pomalo relativizovao stvar rekavši da je to možda utisak koji je stvorila kamera te da „nije bilo protokolarnog dočeka značajnijeg za Kosovo nego za Srbiju“. Što će reći da jednak tretman treba da imaju predstavnici zemlje koja je najviše iskrvarila u tom nesrećnom ratu, i zemlje koja tada nije ni postojala, a po mišljenju pola sveta — ne postoji ni danas.

Izgovoreno jezikom i na jeziku diplomatije!

Ali ne treba da se ljutimo na francuskog ambasadora. Treba da volimo Francusku onoliko koliko ona voli nas. Ali ne više. I ne manje. Da pamtimo uvek lađu francusku koja je pokupila iznemogle i gladne srpske vojske i odvela ih tamo daleko, na Krf.  Zapamtila im je to Srbija i nikad im neće zaboraviti. I neće moći, jer čak i da nestanu materijalni dokazi, da ne bude spomenika zahvalnosti na Kalemegdanu, da potomci zaborave, pamtiće ih poezija, pevaće se u pesmama.

Biće zauvek onako kako je srpski vojnik, nepismeni seljak, pošto nije umeo da odgovori gde se nalazi Francuska, odgovorio:

„Ovde“, pokazujući na svoje srce.

Pamti Srbija, i zahvalna je Francuskoj i za to što nas je zastupala na mirovnim pregovorima posle rata. I za to treba da je volimo. Ali tačno onoliko koliko ona nas. Ni više ni manje. Jer Francuska nas je volela kao što vole velike sile,  tačno onoliko koliko smo joj potrebni. I da nije bilo opasnosti  da će Rusija izaći iz rata ako se ne pomogne Srbiji, ne bi se lađa francuska ni pomerile! Da je tada Rusija izašla iz krvavog sukoba, sva ona silna nemačka vojska koja je bila angažovana na frontovima koje je Rusija branila, krenula bi na Francusku. Bio bi to kraj Srbije, ali i Francuske. Otud i tolika ljubav.

Za Srbe kažu da su mali narod sa psihologijom velikog. Zato valjda i mnogi Srbi misle da ih, kada zasluže, veliki treba da tretiraju kao ravnopravne. Pa da predstavnik Srbije na stogodišnjici pobede u Velikom ratu zaslužuje počasno mesto.

E, pa ne može!

Ta mesta su rezervisana za današnje favorite zemlje domaćina. A to svakako nismo mi, makar i sto solunskih frontova probili, makar gonili Nemce sve do Berlina. Pokazano nam je to mnogo puta. Između ostalog i time što su nam saveznici iz Prvog, ali i Drugog rata, uključujući Francusku, svoje „prijateljske“ poruke sipali iz aviona NATO-a. U ogromnim količinama.

I opet, ne treba da se ljutimo, ni da pokrivanjem spomenika zahvalnosti crnim platnom pokrivamo svoju prošlost. Jer ta prošlost je herojska. Pogotovu što smo dug Francuskoj platili krvlju i životima 62 procenta muškog stanovništva, i životima njihove nerođene dece.

A postupci Francuske govore o njoj, a ne o nama. Ne pokrivajmo crnilom svoje herojstvo. Čuvajmo i poštujmo grobove francuskih vojnika na našoj zemlji, Dočekajmo Makrona gostoljubivo kako to mi umemo!

I — volimo Francusku (tačno) onako kako ona voli nas. Dovoljno je.

(Sputnjik)

4 komentara
  1. Senović

    Srpski seljak zna i da se momak ne ženi sa babom. Ali neka sila forsira bolesnike, fikuse vlasti.

  2. Anonimni

    Jos jedanput, a moze i sto puta, BRAVO za tekst

  3. Anonimni

    NEK SE JAVI ZA 100 GODINA TAJ SELJAK

  4. Anonimni

    Bravo za tekst.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike