Goldaštaj: O Jasenovcu napisano puno istine, ali puno laži

ZAGREB – Monografija „Jasenovac“ istoričara i univerzitetskog profesora Ive Goldštajna, predstavljena je sinoć u Novinarskome domu u Zagrebu, a njen autor veruje da je knjiga korak prema boljem razumevanju tog logora smrti o kojemu je, rekao je, „napisano puno istine, ali i puno laži“.

Goldstajnovo delo je objavila izdavačka kuća Fraktura, a po rečim izdavača Seida Serdarevića, autor na oko hiljadu stranica monografije donosi obilje arhivske građe, ali priču konkretnih ljudi – čuvara i žrtava toga logora, dok u celini, kako je ocenio, jasno odgovara na revizionizam koji je o Jasenovcu prisutan u javnome prostoru od 2012.

Uz napomenu kako se „čini da znamo sve o logoru smrti Jasenovcu koji i danas izaziva noćne more“, analitičar, komentator i publicista Vuk Perišić smatra da se, zato jer se revizionizam ne može izbeći, s njim, kaže, treba polemisato jer je to civilizacijski problem. Pri tome, dodao je, ne radi se samo o istorijskom revizionizmu, on je prisutan u mnogim sferama života kao što je, na primer, negiranje potrebe za vakcinacijom koje je uzelo maha.

Jasenovačkil logor smrti, rekao je Perišić, „krvava je fusnota nacističke okupacije Evrope“, a u Goldštajnovoj monografiji prvi put je na jednom mestu monografijski obrađen jedan od fenomena Drugoga svetskog rata, preneo je Večernji list.

Perišić se osvrnuo na, kako je rekao, dve „epizode“ iz monografije. Jedna se odnosi na dečake starosti od 10 do 11 godina za koje su, navodi Goldštajn, ustaše sašili male uniforme i oni su u njima morali da učestvuju u mučenjima i zlostavljanjima zatočenika.

Druga „epizoda“ o kojoj je govorio Perišić je to što su ustaše u Jasenovcu zatočile i „cvet hrvatske inteligencije“, među kojima su bili i Grga Novak i Antun Barac. Istina je da su oni imali drukčiji ‘tretman’ od ostalih i da nisu bili fizički zlostavljani, a bili su smešteni i u boljim uslovima. Ipak, ocenio je Perišić, njih su mučili na drugi način tako što im nisu dali da čitaju ništa drugo do „Ognjišta“ MiIe Budaka. Smatra da je važno razumeti kauzalnu vezu između tih dveju epizoda.

Recenzent ove knjige, Goran Hutinec, ocenio da je Godštajn obradio temu Jasenovca na moderan način, u skladu s načelima „integrisane istorije“ u čemu smo, kako je rekao, u Hrvatskoj dosta kasnili, a kod autora je prisutna već u knjizi „Holokaut u Zagrebu“, ali je sada, taj pristup izoštren do krajnjih efekata.

Hutinec je podsetio da je monografija trebalo da bude naučni projekat koji nije realizovan iz razloga koji su, dodao je, znani samo onima koji su tako odlučili. Nada se da će monografija još jasnije prikazati kakav je uistinu bio ustaški režim.
Uz napomenu kako se često piše o broju žrtava, Huzinec je ocenio da je Goldštajnova monografija „dobar pokazatelj kako se brojkama može vratiti ljudsko lice“. Ipak za njega je još važnije što monografija uspeva da, kako je rekao, osvetli prazninu koja je ostala iza žrtava.

Goldštajn je posvedočio da se ustaškim logorom u Jasenovcu bavi više od 20 godina – još od 1999. kada je bio svedok na suđenju Dinku Šakiću, jednom od bivših zapovednika Jasenovca. Podsetio je da je zajedno sa, kako je rekao „svojim starim (Slavko Goldšstajn)“ u knjizi „Holokaust u Zagrebu“ iz 2001. jedno poglavlje posvetio jevrejskoj jasenovačkoj tragediji, te da su postupno proširili tu priču na opšti prikaz istorije Jasenovca u knjizi „Jasenovac i Blajburg nisu isto“ iz 2011.

Prikaz je tako, rekao je, dostigao stotinak stranica i bio je kostur za širenje teksta, ali ga je trebalo reorganizovati. Spomenuo je da je pokojnom ocu predložio da zajedno napišu knjigu, ali je otac, kazao je, tada imao drugi projekt te se njihova saradnja nije ostvarila.

Knjigu je, kazao je, počeo da piše u vreme dok je bio ambasador u Parizu i da ona sadrži dve paralelne priče – hronologiju logora, od njegova nastanka u avgustu 1941. do nestanka u proboju u aprilu 1945., a druga je problematska u kojoj se bavi temama kao što su deportacije, pljačke, glad, mučenje, ubijanje i umiranje.

Goldstein je napomenuo da je pročitao i analizirao mnoga i različita svedočenja, među kojima i ona Ilije Jakovljevića, Ervina Millera i Milka Rifera te istaknuo kako su ona bitan temelj knjige i mozaik priče o logoru Jasenovac.

Tako je, dodao je, Ervin Miller svedočio da se spasio u proboju logora te da mu ljudi nisu mogli verovati što je sve preživio jer je to, kako je i sam rekao, mogao preživeti samo logoraš.

Godštajn e rekao da gotovo niko od prisutnih u publici ne bi mogao da preživi Jasenovac jer je u proboju prosečna starost 86-oro preživjelih bila 26 godina, a najstariji preživjeli imao je 44 godine. Podsetio je i da je njegova profesorka Mirjana Gros, kada je nakon duga vremena progovorila o svom logoraškom iskustvu, rekla da je svako jutro snažila volju govoreći sebi – možeš preživeti do večeras, a tako je uspela spasiti i majku.

Autor je zaključio kako mu je veliki izazov u pisanju knjige bio da njen sadržaj posloži na čitljiv način. Zahvalio je svima koji su mu na bilo koji način pomogli i istakao da naslov knjige, koja je dio slike koju je akademik Boris Bućana naslikao u spomen na svoga dedu Stevu Bućana žrtvu Jasenovca, da je Jasenovac hrvatska Guernica.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.