Kako su se na Mundijalu sudarili „albanski heroji“ i „genocidni Srbi“

Ako jedna fudbalska utakmica može uzrokovati toliki rast tenzija, izazvati niz političkih reakcija i zainteresovati međunarodnu javnost, onda stvari stoje loše. I to loše se ne može sakriti, a najverovatnije ni ispraviti.

Nažalost, ali je tako. Međuetnički odnosi na Balkanu ostaju opterećeni sasvim različitim percepcijama ključnih istorijskih procesa i ocenama ko su žrtve, a ko nasilnici.

Samim tim i projekcija ko šta sme i može očekivati u budućnosti. Bilo je dovoljno svega 45 minuta drugog poluvremena na mundijalskom susretu Srbije i Švajcarske, pa da istina ošamari sve one koji već pune dve decenije pokušavaju izvrtati činjenice, osujetiti svaku smislenu raspravu na temu kuda idemo i banalizovati većinu važnih pitanja u našim društvima, zaklanjajući se iza izlizanih fraza o evrointegracijama, istorijskom pomirenju ili srećnom životu u sjajnoj budućnosti.

I sada su pokušali isto. Neki su sve što se dešavalo pripisivali „balkanskoj zaostalosti“ i „istorijskim atavizmima“, a drugi, poput komentatora briselskog „Politika“, ponovili otrcanu propagandističku frazu o „albanskim herojima“ i „genocidnim Srbima“. U oba slučaja, Srbi su nacionalisti u najpogrdnijem mogućem značenju te reči. Toliki, da su i utakmicu protiv Švajcarske shvatili kao „bitku za oslobođenje Kosova“.

Prilike su, ipak, drugačije. Na svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine reprezentacija SR Jugoslavije se nalazila u grupi sa Nemačkom, SAD i Iranom. S obzirom na tadašnje odnose među navedenim državama, bilo je to „društvo visokog političkog rizika“. Ipak, nije zabeležen nijedan politički incident, niti na terenu, niti van njega.

Odmah potom, nalazili smo se u istoj kvalifikacionoj grupi sa Hrvatskom i Makedonijom za „Euro 2000“. U avgustu i oktobru 1999. godine igrasmo sa Hrvatima, bilo je i provokacija i dosta nervoznih reakcija, ali se ništa od toga nije prelilo na politički nivo. Niti su zabeležene tuče Srba i Hrvata po evropskim zemljama, od Ciriha do Beča. Do danas, organizovane su i regionalne lige na jugoslovenskom prostoru — košarkaška, vaterpolo i rukometna, bilo je bezbroj susreta, prijateljskih i takmičarskih. Kontakti među sportistima i sportskim federacijama su mnogo bolji nego među državama i narodima.

Posle 2000. godine se činilo kako krećemo ka nekakvoj normalizaciji, te ratovi i mržnja ostaju za nama. Sport je bio jedan od generatora toga. Vremenom, tenzije su splašnjavale i na tribinama. Sve do jeseni 2014. godine i poznatog „slučaja dron“, a zatim i već pomenute utakmice u Kaljinjingradu. Temperatura raste do neslućenih visina samo u slučajevima kada je umešan „albanski faktor“. Fudbalske utakmice dobijaju izražen politički kontekst i završavaju se incidentima. Zašto?

Uzroke svega ne treba tražiti u „nepomirljivosti“ Srba i Albanaca. Živeli smo zajedno do sada, živećemo i od sada. Naši odnosi su kompleksni, opterećeni sukobljavanjima u 20. veku, ali i obeleženi periodima normalizacije odnosa. Žrtava je bilo u nedavnim ratovima, zločina takođe, ali, upoređujući brojeve i u relativnom i u apsolutnom iznosu, manje nego tokom građanskih ratova u BiH i Hrvatskoj. Da je samo do nas i našeg pomirenja, od 1999. godine do danas bi trebalo da postoji trend kao i u odnosima sa ostalim komšijskim narodima.

Međutim, razlika je u tome što su srpsko-albanski odnosi dodatno „zatrovani“ neprincipijelnošću vodećih zapadnih sila, što je kulminiralo jednostranim proglašavanjem nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca 2008. godine. Albancima je, kao nacionalnoj manjini, dozvoljeno ono što je zabranjeno svim konstitutivnim narodima komunističke Jugoslavije. Ono što se nameće Srbima je ponižavajuće. Nažalost, pojedinci iz Beograda, čak i članovi Vlade, to još uvek nazivaju „rešenjem za Kosovo“.

Kada je poniženje bilo rešenje? I za koga je to rešenje? Međunarodno prihvaćena i uspostavljena pravila za dezintegraciju nekadašnje zajedničke države ne važe samo za Srbiju. Kosovska kriza se sasvim sigurno mogla rešiti na drugačiji način. Danas postoji sasvim dovoljno proverenih i potvrđenih podataka koji to dokazuju. Na kraju, i Slobodan Milošević je pristao na potpisivanje sporazuma u Rambujeu, pa je preko noći Medlin Olbrajt u dokument unela još jedan član o statusnom referendumu kosovsko-metohijskih Albanaca kroz tri godine. Još je i drsko dodala članovima delegacije iz Beograda kako će „podizati letvicu“ sve dok „ne budu mogli da je preskoče“.

Tu su se druge igre igrale, agresija na Srbiju je nesumnjivo imala i geopolitičke ciljeve, a trebalo je pre svega da posluži SAD za grubo kršenje međunarodnih normi, ponižavanje UN i slanje jasne poruke kako su supersila — jedini centar moći u svetu vlastan da nameće rešenja. Logično, za SAD je jedini put da takozvana „Republika Kosovo“ u potpunosti legalizuje i legitimizuje položaj u međunarodnim odnosima. To je za njih pitanje istorijskog tumačenja. Neće oni da se bombardovanje 1999. godine okarakteriše kao agresija na suverenu zemlju i nasilje nad međunarodnim pravom, već kao humanitarna intervencija i borba za ljudska prava. I zbog toga je Albancima dozvoljeno sve, a Srbima — ništa.

Zato se i fudbalske utakmice instrumentalizuju sa ciljem daljih pritisaka na Srbiju. Odatle i Stjepan Mesić u akciji, da podrži Džaku i Šaćirija, kao i Edi Rama da otvori račun za prikupljanje sredstava za njihovu odbranu. Nesreća je, ipak, mnogo šira nego što na prvi pogled može da se čini. Svaka akcija proizvodi reakciju.

Jer sa druge strane posmatrano, isto tako je logično da kod Srba raste nezadovoljstvo nepravdom. Nepravda je, inače, u istoriji bila motivacioni faktor za brojne prevrate i revolucije. Uprkos zaglušujućoj propagandi tokom prethodne decenije da je „Kosovo ionako izgubljeno“, da smo sami krivi za sve što nam se desilo, te da smo ovakvi i onakvi — najgori na kugli zemaljskoj, Srbi se sa nepravdom nisu pomirili. Na albanske provokacije reaguje se burno. Spoljni pritisci ili pokušaji relativizacije ovih procesa od strane domaćih političara to ne mogu zaustaviti.

Već danas se pokazuje da je jednostrana odluka SAD, Velike Britanije, Nemačke i Francuske iz 2008. godine ne samo poremetila dotadašnju normalizaciju međudržavnih i međuetničkih odnosa na jugoslovenskom prostoru, već je u velikoj meri predstavljala svojevrsnu prekretnicu posle koje više ništa nije bilo isto. Tenzije su ponovo počele da rastu. I to se više ne može sakriti. A ako se ovako nastavi, vrlo brzo će doći i trenutak posle kojeg se više ništa neće moći ni ispraviti.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.