Kolinda Grabar Kitarović u vrtlogu politike i ustaštva

Hrvatska predsednica zvuči kao nižerazredni vokalno-instrumentalni sastav. Kada se nađe u društvu desničara, onda gusla u nekakvu desnu retoriku, kada se nađe u društvu Srba, onda je to neka druga priča, a kada se nađe na nekom trećem mestu, onda je to neka treća priča.

Svaki odlazak bilo kog hrvatskog zvaničnika u Argentinu odlazak je na tanak led koji, zbog prirode posete, lako može da odvede u ekstremizam. Upravo to se dogodilo hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović, koja se, tokom posete toj južnoameričkoj zemlji srela sa predstavnicima hrvatske emigracije u Buenos Ajresu.

Njene reči da su „nakon Drugog svetskog rata mnogi Hrvati upravo u Argentini tražili i našli prostor slobode u kojem su mogli svedočiti svoje domoljublje i isticati opravdane zahteve za slobodu hrvatskog naroda i domovine“ ocenjene su kao skandalozno udvaranje ustaškom pokretu i u Hrvatskoj i u regionu, a Efraim Zurof, lovac na naciste i direktor jerusalimskog centra „Simon Vizental“, poslao joj je pismo u kojem navodi da je zgrožen i da protestuje zbog njenih izjava tokom posete Argentini.

Tanak led kroz koji je hrvatska predsednica propala uzrokovan je činjenicom da je Argentina posle Drugog svetskog rata postala stecište ustaša, koji su „pacovskim kanalima“, uz operativnu pomoć katoličkog sveštenika Krunoslava Draganovića i pojedinih visokih činovnika iz Vatikana, stigli u tu zemlju.

U Buenos Ajresu bio je nastanjen i ustaški vođa Ante Pavelić, na koga je tamo 1957. izvršen atentat.

Kolinda zvuči kao raštimovani orkestar

Sa jedne strane, Kolinda Grabar Kitarović iz Zagreba daje pomirljive izjave i zalaže se za normalizovanje odnosa sa Srbijom, ulazi u klinč sa svojom vladom pozivajući u posetu srpskog predsednika Aleksandra Vučića i forsirajući rešavanje spornih pitanja sa Srbijom. Sa druge, kada se nađe u društvu ekstremne emigracije, Kitarovićeva se ne ustručava da im podilazi izjavama koje im idu u korist.

Sve to, prema Rečima Saše Kosanovića, novinara zagrebačkog lista Novosti, glasila Srpskog nacionalnog vijeća (SNV) iz Hrvatske, zvuči kao nižerazredni vokalno-instrumentalni sastav.

„Kada se nađe u društvu desničara, onda gusla u nekakvu desnu retoriku, kada se nađe u društvu Srba, onda je to neka druga priča, a kada se nađe na trećem mestu, onda je to  treća priča. Dakle, tu nema stalne politike, iako je njena desna politika dobro poznata. Tako da nikoga od onih koji pozorno prate ono što ona govori, radi i za šta se zalaže, ne iznenađuje kada tako nešto kaže u Argentini. Više iznenađuje kada se uopšte pojavi na skupu SNV-a i kada poruči Srbima notornu činjenicu da je Hrvatska njihova zemlja“, komentariše Kosanović.

Izjava hrvatske predsednice u Buenos Ajresu plod je kontinuiteta sličnih izjava u tom tonu, dodaje Kosanović. On podseća da je Kitarovićeva slično govorila kada je, kroz priču o dva totalitarizma, pokušala da izjednači fašizam i jugoslovenski komunizam.

„Ona se pokušala izvaditi iz te izjave i pokušala reći da smo svi mi nešto krivo shvatili. Još je pokušala da polemiše i sa Centrom ’Simon Vizental‘. Eto, i oni loše shvataju, neverovatna je količina neshvatanja na ovim prostorima“, kaže Kosanović.

Kome se obraća Kolinda

Stvari su, prema Kosanovićevim rečima, prilično jednostavne — u Argentini živi oko 200 000 Hrvata i većina njih je u tu zemlju emigrirala pre Drugog svetskog rata. Međutim, Kitarovićeva se ne obraća njima, tvrdi on:

„Ona se obraća upravo ljudima koji su nekakvu slobodu našli u polufašističkom sistemu peronističke Argentine, u koju su ’pacovskim kanalima‘, preko Vatikana dolazili zločinci, koji je trebalo da završavaju na sudu, ali su zbog iznenadno promenjenih političkih okolnosti i brzog zaoštravanja sa SSSR-om, umesto u zatvoru i na vešalima, rešenje svog životnog problema našli u polufašističkim diktaturama južnoameričkog tipa“, objašnjava Kosanović.

Argentina je za vreme diktature populističkog generala Huana Perona bila izuzetno plodno tle za doseljavanje ratnih zločinaca iz Evrope. Peron se divio Musoliniju i usvojio mnoge odlike italijanskog fašizma.

Njegov populizam bio je podržan tada bogatim argentinskim finansijama, jer je Argentina tokom Drugog svetskog rata postala najveći izvoznik mesa na svetu, snabdevajući govedinom sve zaraćene strane.

Kako bi se borio protiv komunista, socijalista, sindikata i drugih političkih protivnika, Peron je prigrlio ustaške emigrante, a njihov vođa Ante Pavelić jedno vreme mu je bio i savetnik.

Sa druge strane, katolička crkva je u Argentini bila izuzetno uticajna, tako da su ustaše, istovremeno fašisti i ekstremni katolici, u toj zemlji našli pogodno mesto da ostanu nepromenjeni.

Koliko je Argentina posle Drugog svetskog rata bila konzervativna govori podatak da je u tom periodu muškarcima bilo zabranjeno da nose kratke rukave, jer to nije u skladu sa katoličkim moralom, a nobelovac Horhe Lius Borhes uhapšen je zato što je u parku poljubio svoju devojku, što je takođe bilo zabranjeno.

„Nikakva sloboda nije vladala u Argentini u to vreme“, konstatuje Kosanović, „Peron je bio južnoamerička kopija Musolinija. Ako je to sloboda, ne znam šta je onda diktatura“.

Među onima koji su nakon rata završili u Argentini, podseća Kosanović, bili su i upravnik logora „Jasenovac“ Dinko Šakić, ali i dubrovački ustaški „stožernik“ Ivo Rojnica, poznat po krvavim zločinima protiv Srba i Jevreja u Dubrovniku.

Pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman je, Kosanović dodaje na sramotu te zemlje, Rojnicu u jednom trenutku imenovao za hrvatskog ambasadora u Argentini. Odluku je morao da povuče posle brojnih protesta međunarodne zajednice.

Nema dileme kome je Kitarovićeva poslala poruku u Buenos Ajresu, kaže Kosanović — preživelim ustašama i njihovim potomcima.

Tako Tomislav Frković, predsednik Međudruštvenog odbora hrvatskih udruga i ustanova Republike Argentine zdušno je pozdravio izjavu Kitarovićeve, zatraživši da se iz hrvatskog ustava briše antifašističko nasleđe. Frković je unuk ustaškog ministra šumarstva i rudarstva, koji je takođe nakon rata završio u Argentini.

„Našalio sam se na društvenim mrežama i rekao da je opravdano ljut na partizanski pokret, jer su mu partizani, koji su bežali u šume, uništili resor“, kaže Kosanović.

Uticaj ustaške argentinske emigracije

Prema Kosanovićevim rečima, uticaj ustaške emigracije bio je jako veliki, i u Argentini, i u Hrvatskoj.

„Kao i u svakoj prekomorskoj zemlji, postoje dve vrste hrvatske emigracije“, kaže on, „krajem 19. i početkom 20. veka, nakon što je bolest poharala dalmatinske vinograde, u Argentinu odlazi mnogo Dalmatinaca i ti ljudi ne mogu se svrstati u ekstremnu emigraciju“.

„Taj ustaški predznak dolazi nakon 1945, kada agresivna, dobro organizovana grupa poraženih zločinaca dolazi na tlo Južne Amerike i kada, nasuprot toj tihoj većini hrvatske emigracije, i preuzimaju primat“, kaže Kosanović.

On podseća da je argentinska vlada tokom rata devedesetih dosta pomagala Hrvatsku i pominje skandal iz tog doba, kada je vlada tadašnjeg predsednika Karlosa Menema snabdevala Hrvatsku oružjem, uprkos embargu UN.

„Ne mogu reći da sada ustaška emigracija ima direktnog uticaja na hrvatsku vladu na taj način. Definitivno, deca i unuci ustaških emigranata ne moraju biti apriori krivi za ono što su radili njihovi očevi i dedovi. Ali kroz primer Tomislava Frkovića, koji javno slavi i 10. april (dan proglašenja NDH), vidimo da su mnogi ostali zarobljeni u tom diskursu“, kaže Kosanović.

Kada govori o tome da deca i unuci ustaških emigranata ne mogu biti apriori krivi za grehe svojih dedova i očeva, Kosanović misli na dvojicu hrvatskih Argentinaca hrvatskog ministra Davora Ivu Štira i intelektualca i borca za ljudska prava Srba u Hrvatskoj Draga Pilsela.

Štirov deda je bio ustaški pukovnik i pomoćnik Vjekoslava Maksa Luburića, a Pilselov deda je bio ustaša u Drugom svetskom ratu, a otac Pavelićev telohranitelj u Argentini.

Štir se nekoliko puta ogradio od ideologije svog dede, dok je Pilsel prošao kroz katarzu i bio prvi novinar koji je u hrvatskim medijima pisao o zločinima Hrvatske vojske nad Srbima nakon Oluje.

„I u Srbiji ste mogli čuti, kroz svedočenje Drage Pilsela kako je bilo biti dečak hrvatskih korena u Argentini sedamdesetih godina i kakvu ideologiju su oni usvajali. U mnogim hrvatskim klubovima tamo, čak i više nego u Australiji, vise Pavelićeve slike. Uspomena na ’poglavnika‘“, upravo zbog te udaljenosti, zatvorenosti i indoktrinacije živi i dan-danas“, zaključuje Kosanović.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike