Bio je veliki bokserski as, a sada preživljava čisteći ulice!

Petostruki bokserski šampion Srbije i dvostruki vicešampion SFRJ Ljubiša Avramelović prolazi kroz najteži period života.

Bila je ovo retka prilika da Ljubišu Avramelovića, popularnog Brku, još jednom vidimo u ringu, mestu na kom njegova priča i počinje: -Znate kako kažu, čim osetite ring, voda uđe u uši i posle toga je boks, boks, i samo boks.

-Došao sam iz sela u srednju školu. Na nagovor prijatelja sam počeo da dolazim na treninge. Igrom slučaja, posle samo godinu dana, ušao sam u prvu ekipu.

-Jedan od boksera se razboleo pa su mene uzeli da popunim njegovo mesto, a ja to ozbiljno shvatio i boksovao nerešeno sa čovekom koji je do tada imao oko 40 mečeva i 3, 4 godine treninga. Od tada sam u ovom sportu.

Ovaj petostruki prvak Srbije, dvostruki vicešampion SFRJ, reprezentativac i dobnik Zlatne plakete lista Sport za unapređenje sporta i fizičke kulture u SFRJ, dobro pamti svoje mečeve u papir-muva kategoriji:

-Kao sportista nisam birao protivnike i to da li je Kubanac, Koreanac, Rus, Bugarin, Rumun. On ima dve ruke, ja imam dve ruke…pa boj.

Kaže da bolje pamti poraze jer ih je bilo manje. Posebno ističe borbu sa osvajačem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godne, Šamilom Sabirovim:

-Pamtim taj meč u Svetozarevu, sadašnjoj Jagodini, On je došao kao prvak Evrope iz 1979.godine. Kada je prošao ispred mene i ušao u svoj ugao, svi skaču. Kada su mene spomenuli – tajac. Mene su već bili prežalili. Ušao sam u ring, počela je borba, navalio sam na njega.

– Nije znao gde se nalazi. Ljudi koji su gledali taj meč su govorili da je jedino mogao da mi prođe kroz noge. Ipak, pobedio je 3 prema 2, na poene, nezasluženo.

Izdržljivost i volja su najbitniji u boksu. Ako nemaš srce za borbu i ne razmišljaš, nemoj ni da ulaziš u ring, kaže Ljubiša i dodaje da najveće udarce nije dobio u ringu, već u životu: -U borbi sam pao samo jednom i to iz nepažnje, ustao sam posle 3 sekunde.

– Najgori udarac sam primio u životu. Došao sam iz Austrije gde sam radio kako bih prehranio porodicu, a žena me ostavila i odvela decu. Bio sam tri dana na ulici, spavao pored Timoka dok nisam našao stan. Kod mene nada uvek zadnja umire, ma tračak nade dok postoji, ja sam na nogama.

Kada su pre nekoliko godina mediji pisali o Ljubiši i njegovim sportskim uspesima probudjena je nada da će nekadašnji as ponovo moći da se posveti isključivo boksu i trenerskom poslu, kako i dolikuje. Ipak, on je još uvek tamo gde je i bio. Sa metlom, na ulici.

-Ja radim u komunalnom preduzeću. I tu ne bih radio da me čelnici grada nisu tu zaposlili. Čistio sam ulice, dok me gradonačelnik Ničić nije prebacio 2012. godine u bravarsku radionicu, što je i moja struka. Ali, čim su njega smenili brzo sam opet završio kao čistač ulica. Iz stana koji su mi iznajmili sam takođe morao da se iselim nazad u trošnu kuću. Tu sam i sada. Čistim metlom, kao i oni koji imaju samo osnovnu školu.

Sportista koji iza sebe ima 312 pobeda, 4 nerešena i 38 poraza, svoje dane provodi između treninga koje drži volonterski i metle uz pomoć koje zarađuje za hleb. Medalje i pehare se trudi da zaboravi:
-Sve te nagrade sam odneo u selo i bacio u jednu staru kuću, da ih ne gledam. Plače mi se kada gledam medalje. Takoreći me sve to dovodi do ludila. Kada vidim šta sam sve postigao i šta sam bio nekada, a šta sam sada…sada su me svi zanemarili.

Ipak, svoje dane Ljubiša provodi mirno, volonterski trenira nove bokserske nade, radi i nada se boljim danima:
-Koncentrišem se na lišće, na đubre ispred mene. Ima mnogo ljudi koji me poznaju.

– Često me pitaju: „Brko, da li si stigao do metle? Imaju li oni obzira?“ Ja im odgovaram: „Ćuti dobro je i to!“ Te 2012. godine, kada je bila kampanja obećana mi je i garsonjera i stan…ali se vlast promenila. Hoćeš, nećeš moraš da prihvatiš. Šefovi su zadovoljni sa mnom, radim pošteno i za 4 godine idem u penziju.

(S. Grujović, Telegraf)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.