Kako su i zašto Srbi postali pametniji?
Podatak koji je nedavno izneo predsednik SANU, akademik Vladimir Kostić obradovao je građane Srbije. Srbi su postali mnogo pametniji. U Srbiji je, prema rečima akademika Kostića, 2013. godine bilo više od 14.000 studenata s prosečnom ocenom preko 8,5, dok je broj tako dobrih studenata pre šest godina bio tek nešto veći od 1.000. I nijedna stranka, sad u predizborno vreme kad ističe svoje velike rezultate, nije sebi pripisala zaslugu za ovako veliki uspeh. Učiniti Srbe 14 puta pametnijim jeste rezultat vredan svake pohvale i građani bi listom glasali za stranku koja bi to prijavila kao svoju zaslugu. Ali, svi političari, i oni na vlasti i oni iz opozicije, ostali su nemi pred ovako zapanjujućim uspehom. Čak ni ministarstvo zaduženo za proizvodnju pameti u Srbiji nije našlo za shodno da se ovim povodom oglasi. Mora da im je neko sa strane rekao da bi se takvih rezultata u svakoj normalnoj zemlji nadležni postideli, pa se zapitali šta hitno treba da se uradi da se takvi rezultati više ne ponove.
Šta li će tek, za ovakav uspeh, kazati MMF pri sledećem propitivanju? Neće sledeći put da nam dozvole ni „povećanje” plata i penzija, koje je manje od bankarske provizije. Zato što Srbi hoće da na brzinu budu pametni, umesto da za sve pitaju belosvetske mahere.
Dobronamerni građani Srbije su s velikom zabrinutošću primili ovaj podatak akademika Kostića. Oni već godinama s mukom gledaju kako im se sve vrednosti urušavaju. Ljudi iz vlasti, koji nikada ništa u životu nisu uradili, a još manje stvorili, preduzimali su i preduzimaju sve da potpuno unište ono što je nekada dobro radilo, s obrazloženjem da će napraviti još bolje. Oni koji nikada ni ciglu nisu videli srušili su nam kuću, uz obrazloženje da će da nam naprave još bolju i uspeli su u tome. Mislim, uspeli su da nam sruše kuću. Ostavili su nam razvaline. Ređali su se samoproglašeni eksperti za sve i svašta, dovođeni su naši „eksperti” spolja, koji su na nekim nazoviuniverzitetima u belosvetskim pambukovicama kupili (jer tamo školovanje nije besplatno) neku diplomu, a naše razvaline bivale su sve veće i vetrovi su nas sve više šibali sa svih strana. Kao dovitljiv narod i Srbi su brže-bolje počeli da otvaraju isturena odeljenja različitih fakulteta, a univerziteti su počeli da niču kao pečurke posle promena. Najsnalažljiviji, s iskustvom koje su stekli u ratovima i pod sankcijama, uveli su trgovinu u školski sistem. Razvila se i nova naučna disciplina – mitologija, i mito je postalo sredstvo za rešavanje svih problema koje pojedinac ima s državom na svim nivoima.
Kragujevčani su odmah patentirali kupoprodaju diploma. A Srbi vole da kopiraju tuđe patente bez plaćanja naknade, pa se kragujevački patent proširio i dobro primio i u ostalim delovima Srbije. Hteli ste diplome i titule i nova vlast vam je to omogućila da imate. Osveta loših đaka, kako je govorio akademik Pavle Savić, nastavila se. Sudstvo je ionako sređeno na duže staze, pa će svi kupci i prodavci diploma mirno da dočekaju penzije, uživajući u privilegijama koje su za male pare stekli pre nego što dođu na red za bilo kakvo suđenje.
Tvorci opamećivanja Srbije nisu ni svesni koliko su teške i dalekosežne štete naneli Srbiji. Da li se iko u ovoj zemlji zapitao ko će sutradan da nam projektuje mostove, liftove, zgrade, na primer, ko će i kako da nas leči, ko će i kako da nam uči decu ako svi koji su upisali fakultete završavaju iste s desetkama. Srbija, koja je nekada izvodila građevinske radove širom sveta, sada na tenderima bira često sumnjive firme iz okruženja koje nam za velike pare ošljare po zemlji. I zašto, pored toliko pametnih i po novom sistemu školovanih studenata s visokim prosekom, kumimo, molimo i za rukave vučemo belosvetske Kurte i Murte, dajemo im pare, samo da dođu i da od naših para otvore neki svoj pogon, ne bi li zaposlili naše ljude na najjednostavnijim poslovima i s najnižim primanjima? I da li će iko da odgovara za to što je Srbiju u narednih barem dvadesetak godina, koliko traje pravo školovanje jednog akademca, unazadio i sveo na „ruke” stranim Kurtama i Murtama? Nekome je diploma potrebna samo za slikanje i za hvalisanje, nekome za funkciju ili za dobro državno radno mesto, a Srbiji su potrebne prave diplome koje su stečene radom i znanjem, a ne parama i snalaženjem.
Nikome nije palo na pamet da uporedi godinu (2007) koju je pominjao akademik Kostić s godinom kad je u visoko školstvo uveden tzv. bolonjski sistem (2005), da bi shvatio kako je taj novi sistem školovanja, poduprt novim načinom finansiranja visokog školstva, učinio Srbe mnogo pametnijim i kako su tada desetke počele da teku potocima. Da parafraziram jednog od Kovačevićevih Topalovića: „Ala su nas ubolonjili, svaka im čast! Ostale samo desetke!”
(Branislav Simonović, Politika)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.