Koliko u Srbiji košta umreti i ko od toga zarađuje?

Dok u Beogradu traje rat privatnih i javnih pogrebnika, nekoliko meseci nakon optužbi da su socijalno ugrožene Nišlije sahranjivane u ručno sklepanim kovčezima, još uvek ne znamo da li je ovo tačno i da li se i dalje dešava.

P.M. živi u predgrađu Niša. Kada mu je početkom februara umrla majka, želeo je da je sahrani u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Nišu.

Iako je dotad štrajk grobara JKP „Gorica“ koja vodi računa o ovom groblju bio završen, na sahranu je čekao dve nedelje.

Kašnjenje ukopa nije ništa novo u Nišu. Još od štrajka radnika koji su pre dve godine spavali na Novom groblju, zahtevajući neisplaćene plate, na sahrane se i dalje čeka.

Pomenuti Nišlija nije želeo da komentariše svoje iskustvo. O smrti se nerado govori i to ostavlja prostor za sivu zonu u kojoj se dešava svašta.

Ko zarađuje od sahrana?

U Nišu postoji nekoliko grobalja o kojima niko ne brine, osim samih građana
Poslednji štrajk radnici niške „Gorice“ završili su u januaru. Obustavu rada koja je trajala 40 dana prekinuli su kada su dobili obećanje da će im deo zarada biti isplaćen i da će se preispitati šta je uprava ovog preduzeća radila u proteklih nekoliko godina.

Šta je uprava radila, Zoran Jovanović kaže, najbolje zna.

Nekada član službe za javne i centralne nabavke, a sada otpušeni radnik „Gorice“, Jovanović je bio na čelu Radne grupe koju je formirala Budžetska inspekcija grada Niša.

Više od godinu dana Radna grupa sastavljala je uzveštaj o poslovanju.

„Sve je počelo 2014. godine. Tada sam prvi put video kako se prave štetni ugovori od po nekoliko desetina miliona dinara i obavestio sam poslodavca“, kaže Jovanović.

Tri godine kasnije javnosti je predstavljen izveštaj Radne grupe.

„Sredstva su se godinama odlivala sa računa preduzeća, o čemu su svi ćutali. Ja sam nekoliko puta javno govorio o tome na televiziji“, kaže Jovanović.

Jovanović veruje da su ga ta gostovanja i insistiranje na tome da za stanje u firmi odgovaraju nadležni, koštala posla.

Protesti u Nišu: Kuda letimo i koliko to košta

Neprijatelji u životu, ujedinjeni u smrti

„Službena dokumentacija priložena u izveštaju pokazala je primere gde od 20 grobnih mesta, „Gorica“ nije naplatila 18″, kaže Jovanović.

Građani su plaćali punu cenu sahrane, ali, novac se nije zadržavao na računu JKP „Gorica“.

Kuda novac ide ne zna se, ali Jovanović tvrdi da je potrebno ispitati partnerstvo sa privatnicima kojima je povereno, na primer, betoniranje grobnih mesta.

„Privatnici izvode radove bez ikakvih javnih tendera“, kaže Jovanović.

To građane košta i do 25 procenata više, tvrdi.

Time se može objasniti i širenje nelegalnih grobalja na obodima Niša.

Nekada sela, a sada delovi grada, već godinama čekaju da neko od javnih komunalnih preduzeća preuzme brigu o lokalnim grobljima.

Dok se to ne desi, improvizane deponije na ovim grobljima se gomilaju, a građani grobna mesta kupuju od vlasnika njiva neposredno pored nekadašnjeg seoskog groblja.

Sahranjivanja bagerima, pokvarene hladnjače i nestali kovčezi

Rade Rašković, otpušteni sindikalista „Gorice“ koji je prvi javno govorio o sahranjivanju socijalno ugroženih.
Pored dokaza o nelegalnim odlivima sa računa, povećanjima plata upravnika, u izveštaju se našao i podatak da su socijalno ugroženi građani sahranjivani u ćebadima i ručno pravljenim kovčezima od dasaka.

Rade Rašović, otpušteni radnik „Gorice“, je krajem januara javno izneo detalje izveštaja.

Iako je grad izdvajao po 24 hiljade dinara za sahranjivanje socijalno ugroženih, u izveštaju se, kaže, navodi da su radnici primoravani da ručno sastave sanduke od dasaka.

Dok je rukovodstvo „Gorice“ sve ovo demantovalo, lokalni mediji preneli su izjave niških socijalista koji kažu da je „ekshumacija jedino rešenje“.

„Mi nemamo ništa protiv ekshumacije. Stojima iza svega što smo rekli“, objašnjava Rašović.

Pored svedočanstava radnika „Gorice“ koji su radili na sahranjivanju socijalno ugroženih, mediji su početkom godine preneli i svedočenje radnika koji je ispričao da su tela pokojnika „ostavljana u hodnicima“ kapele niškog Kliničkog centra, jer, jedna od hladnjača nije radila.

Zbog svega ovoga, direktor „Gorice“ Igor Novaković podneo je krivičnu prijavu protiv Rašovića, zbog širenja lažnih vesti i izazivanja panike i nereda.

Tužilaštvo, ekshumacija i izgubljeni izveštaji

Čekajući ekshumaciju
Dok pojedini lokalni političari predlažu ekshumaciju, javni tužilac niškog Osnovnog javnog tužilaštva Saša Đokić do početka marta ove godine nije video nikakav izveštaj koji ima veze sa sahranjivanjem socijalno ugroženih.

„Zamenik javnog tužioca izdao je zahtev policiji za prikupljanje podataka o slučaju sahranjivanja socijalno ugroženih, na osnovu prijave policijskog inspektora“, rekao je Đokić za BBC.

To se desilo početkom marta.

Jovanović kaže da je izveštaj nadležnima predao još prošlog septembra.

Osam meseci kasnije, još uvek nema napretka.

„U toku su saslušanja, još nismo doneli javno-tužilačku odluku“, kaže Đokić.

Za sve to vreme, Jovanović i Rašović žive bez primanja. Ali ne nameravaju da odustanu od isterivanja istine na videlo.

„Ja čekam dete, znam da će biti teško. Ali idemo do kraja, posle svega nema stajanja“, kaže Rašović.

Za to vreme u Beogradu

Privatni pogrebnici proveli su nekoliko dana na ulicama Beograda krajem prošle godine protestujući pritiv monopola JKP „Beograd“.

Pored protesta zbog monopolskih, viših cena sahranjivanja, optužili su gradsko komunalno preduzeće da „sarađuje“ sa službama mrtvozornika kojima građani prijavljuju smrtne slučajeve.

Udruženje privatnih pogrebnika Srbije prikupilo je svedočelja građana koji kažu da su odmah nakon prijavljivanja smrtnih slučajeva Službi sudske medicine dobijali pozive JKP „Beograd“ koji su im nudili usluge i pogrebnu opremu.

Dok u JKP „Beograd“ ovo demantuju, iskustva građana iz kapela širom grada su različita.

Od pojedinih bolnica u čijim se kapelama građanima nude isključivo usluge JKP „Beograd“, do onih u kojima im radnici kapela dele vizit karte privatnih pogrebnika.

„Kada mi je preminula baka, radnik bolničke kapele, pretpostavljam doktor, dao mi je vizit kartu privatnog preduzetnika“ kaže Gavrilo Petrović.

Kada su sahrane u pitanju, građani mogu samo da nagađaju, jer je do tačnih informacija teško dođi.

Na snazi je i dalje Zakon o grobljima i sahranjivanju iz 1977. godine koji ne poznaje kategeroriju tržišta i utakmice.

Tu je i Zakon o komunalnim delatnostima donet 40 godina kasnije, 2017, koji je razdvojio pogrebnu delatnost od upravljanja grobljima i sahranjivanja.

Po njemu, upravljanje grobljima briga je lokalne saomouprave koja sama odlučuj da li će taj posao poveriti javnom ili privatnom preduzeću.

Preuzimanjem, čuvanjem pokojnika i prodajom pogrebne opreme mogu da se bave svi koji ispune određene uslove.

Ali, kako nema akta koji to definiše, još uvek ne postoji popis privatnih preduzeća koja ispunjavaju uslove da se ovim bave.

Isti zakon kaže da oni koji upravljaju grobljem mogu da se bave i pogrebnim uslugama, tako da cela ideja tržišne utakmice pada u vodu.

Dok se zakon star 40 godina ne zameni novim, nemoguće je izračunati realnu cenu prosečne sahrane.

„Srbija ima zakone, ali ih ne poštuje“, kaže Jovanović iz Niša.

Zajedno sa Rašovićem, nastavlja borbu sa nekadašljim poslodavcem, na dva fronta. Jedan je tužba zbog otkaza, a drugi insistiranje na izveštaju Radne grupe čiji je bio predsednik.

(Danas)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.